У среду 5.новембра 2025. године, са бројним љубитељима писане речи из Азбуковице, Београда, Панчева, Шапца, Јелове Горе, као и бројних места Републике Српске, попут Братунца, Кравице, Сребренице, Скелана, Зворника, потомака ратника из Удружења 1912-1920."Браћа Рибникар Љубовија и других, у препуном холу Љубовијске библиотеке и свечарској атмосфери, поводом обележавања 86.годишњице од оснивања Библиотеке "Милован Глишић", одржана је прелепа промоција романа РОЂЕНИ У БЕЗНАЂУ, чланице Удружења књижевника Србије и Удружења потомака ратника 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија, ПОТОМКИЊЕ - МИЛУНКЕ ПОЛИЋ ПОПОВИЋ.
Започела је сјајним музичком нумером ТАМО ДАЛЕКО у извођењу певачке групе КУД-а "Азбуковица" из Љубовије.
А онда холом одзвања баршунасти глас радијске водитељке (некада љубовијанке, сада ваљевке) КАТАРИНЕ ПЕТРОВИЋ ТОМИЋ, која чита одломак из књиге у коме присутне "упознаје" са главним јунаком романа, ратником славне Дринске дивизије СРЂОМ из села Узовница, тамо далеко на Јонском мору и острву смрти Виду.
Још један прелепи женски глас, екс директорке љубовијске Библиотеке а те вечери у својству медијаторке МАРИЈАНЕ ПЕТАКОВИЋ, која најављује првог уводничара АЛЕКСАНДРА РЕНОВЧЕВИЋА проф. српског језика и књижевности из Љубовије.
Чули су присутни пуно тога о језичкој форми, стилу писања романа, главним јунацима истог и пуно, пуно тога још.
Опет тишину препуног љубовијског хола прекида глас госпође Катарине, која читањем одломка из књиге, враћа присутне читав један век уназад и дочарава нову "слику" бившег ратника СРЂЕ, поново трансформисаног у поносног сељанина (ратара) који у свом родном селу Узовници, оре плодне њиве поред Дрине.
Да све не би било само у речи већ како то код Срба увек бива у лепим приликама и у песми, млада певачка група потпомогнута читавим хором гласова присутних пева незваничну српску "химну" МАРШ НА ДРИНУ.
И као што рекох, ред песме, ред приче, најави медијаторка госп. Маријана и моју маленкост, да у својству стручног сарадника и као један од двојице рецензената, кажем неку реч више о сјајној ПОТОМКИЊИ својих славних предака (погинулог прадеде Пантелије и деде Илије) ауторки романа Милунки и њеном нестварно лепом роману РОЂЕНИ У БЕЗНАЂУ.
И рекао сам, искрено и баш онако дубоко из срца пуно, пуно тога, имајући у виду чињеницу да сам роман још док је био у рукопису, припремајући се за писање рецензије или боље рећи (предговора), прочитао четири пута.
А онда, још једном госп. Катарина "уводи" нас у неисцрпне "трезоре" и лепоте романа и моменте због којих живимо и захваљујући којима опстаје и постоји овоземаљски живот на планети Земљи.
Чин када главна јунакиња романа ЗАГОРКА на свет доноси нови живот, рађањем сина ВАСИЛИЈА, кога до момента рођења (из само њој и још једној особи знаних разлога) није желела ни волела док је био у стомаку, а волеће га највише на свету?
Опет ред музике, којом певачка група КУД "АЗБУКОВИЦА" уз музичку пратњу проф.музуке ВЕРИЦЕ КНЕЖЕВИЋ и песмом ОВО ЈЕ СРБИЈА завршавају свој сјајни наступ, којим су оплеменили и улепшали предивну промоцију књиге, испод сводова "храма" љубовијске културе.
И коначно, као што сјајне домаћице или врсни мајстори десерата, торту украшавају постављањем "шлага на торту", ауторка романа, госп. МИЛУНКА завршава сјајно књижевно вече својом АУТОРСКОМ РЕЧЈУ и наравно речима захвалности свима онима који су дали свој допринос да овај чаробни роман "угледа светлост дана" као и свим присутним, мећу којима неке чак ни стотине километара удаљености нису спречиле да допутују на промоцију романа?
Ваљда су зато управо гости из тих удаљених крајева и били најактивнији у делу предвиђеном за обраћања, изношењем својих утисака, виђења, питања и сл.
Чули смо предивне коментаре и сјајне утиске о свему виђеном и доживљеном од
проф. Љубомира Симића из Братунца, др. Радомира Павловића Лале из Кравице, песника Славољуба Томашевића испод Кадињаче и директора установе културе Дејана Спасојевића из Зворника....!
И на крају.
Да ауторка Милунка не "храни" своје читаоце само писаном речју кроз сјајне романе, "не дозвољавајући им" да оставе роман (када почну да га читају) већ и изванредним ђаконијама из своје домаће кухиње, уверили смо се сви. Али баш сви!
Док је она стрпљиво потписивала свој роман, већини вечерас присутних, њен тихи и вредни супруг Владо, брзо и спретно променио је мизасцен хола и брзо га трансформисао у простор за пригодни коктел.
А на коктелу је било толико припремљених предјела, сланих и слатких ђаконија и (наравно) безалкохолних напитака, да се могло послужити још толико присутних.
У осталом на свим Милункиним промоцијама је тако, јер она није само књижевница, чаробница писаних речи, већ и изванредна ДОМАЋИЦА пореклом са села. А то увек, не штедећи себе и своју породицу, практично покаже и на делу, делећи све са својим читаоцима.
Браво, бравоооо, бравоооооооо и неизмерно ти ХВАЛА сјајна наша Милунка (од летос) и званично књижевницо (чланице) Удружења књижевника Србије. Сви смо ПОНОСНИ на тебе, а посебно ми из Удружења потомака ратника 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија, што си наша чланица и часна ПОТОМКИЊА својих славних предака, погинулог прадеде ПАНТЕЛИЈЕ и ђеде ИЛИЈЕ (носиоца АЛБАНСКЕ СПОМЕНИЦЕ).
Овим романом одужила си им се "ПОДИЖУЋИ" им ВЕЧНО и НЕУНИШТИВО СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈЕ за сва времена. Истовремено као ПОТОМКИЊА, на најбољи могући начин, испуњаваш и ЗАВЕТ који су нам оставили преживели стари ратници, са само једним задатком ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!!!
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.
Започела је сјајним музичком нумером ТАМО ДАЛЕКО у извођењу певачке групе КУД-а "Азбуковица" из Љубовије.
А онда холом одзвања баршунасти глас радијске водитељке (некада љубовијанке, сада ваљевке) КАТАРИНЕ ПЕТРОВИЋ ТОМИЋ, која чита одломак из књиге у коме присутне "упознаје" са главним јунаком романа, ратником славне Дринске дивизије СРЂОМ из села Узовница, тамо далеко на Јонском мору и острву смрти Виду.
Још један прелепи женски глас, екс директорке љубовијске Библиотеке а те вечери у својству медијаторке МАРИЈАНЕ ПЕТАКОВИЋ, која најављује првог уводничара АЛЕКСАНДРА РЕНОВЧЕВИЋА проф. српског језика и књижевности из Љубовије.
Чули су присутни пуно тога о језичкој форми, стилу писања романа, главним јунацима истог и пуно, пуно тога још.
Опет тишину препуног љубовијског хола прекида глас госпође Катарине, која читањем одломка из књиге, враћа присутне читав један век уназад и дочарава нову "слику" бившег ратника СРЂЕ, поново трансформисаног у поносног сељанина (ратара) који у свом родном селу Узовници, оре плодне њиве поред Дрине.
Да све не би било само у речи већ како то код Срба увек бива у лепим приликама и у песми, млада певачка група потпомогнута читавим хором гласова присутних пева незваничну српску "химну" МАРШ НА ДРИНУ.
И као што рекох, ред песме, ред приче, најави медијаторка госп. Маријана и моју маленкост, да у својству стручног сарадника и као један од двојице рецензената, кажем неку реч више о сјајној ПОТОМКИЊИ својих славних предака (погинулог прадеде Пантелије и деде Илије) ауторки романа Милунки и њеном нестварно лепом роману РОЂЕНИ У БЕЗНАЂУ.
И рекао сам, искрено и баш онако дубоко из срца пуно, пуно тога, имајући у виду чињеницу да сам роман још док је био у рукопису, припремајући се за писање рецензије или боље рећи (предговора), прочитао четири пута.
А онда, још једном госп. Катарина "уводи" нас у неисцрпне "трезоре" и лепоте романа и моменте због којих живимо и захваљујући којима опстаје и постоји овоземаљски живот на планети Земљи.
Чин када главна јунакиња романа ЗАГОРКА на свет доноси нови живот, рађањем сина ВАСИЛИЈА, кога до момента рођења (из само њој и још једној особи знаних разлога) није желела ни волела док је био у стомаку, а волеће га највише на свету?
Опет ред музике, којом певачка група КУД "АЗБУКОВИЦА" уз музичку пратњу проф.музуке ВЕРИЦЕ КНЕЖЕВИЋ и песмом ОВО ЈЕ СРБИЈА завршавају свој сјајни наступ, којим су оплеменили и улепшали предивну промоцију књиге, испод сводова "храма" љубовијске културе.
И коначно, као што сјајне домаћице или врсни мајстори десерата, торту украшавају постављањем "шлага на торту", ауторка романа, госп. МИЛУНКА завршава сјајно књижевно вече својом АУТОРСКОМ РЕЧЈУ и наравно речима захвалности свима онима који су дали свој допринос да овај чаробни роман "угледа светлост дана" као и свим присутним, мећу којима неке чак ни стотине километара удаљености нису спречиле да допутују на промоцију романа?
Ваљда су зато управо гости из тих удаљених крајева и били најактивнији у делу предвиђеном за обраћања, изношењем својих утисака, виђења, питања и сл.
Чули смо предивне коментаре и сјајне утиске о свему виђеном и доживљеном од
проф. Љубомира Симића из Братунца, др. Радомира Павловића Лале из Кравице, песника Славољуба Томашевића испод Кадињаче и директора установе културе Дејана Спасојевића из Зворника....!
И на крају.
Да ауторка Милунка не "храни" своје читаоце само писаном речју кроз сјајне романе, "не дозвољавајући им" да оставе роман (када почну да га читају) већ и изванредним ђаконијама из своје домаће кухиње, уверили смо се сви. Али баш сви!
Док је она стрпљиво потписивала свој роман, већини вечерас присутних, њен тихи и вредни супруг Владо, брзо и спретно променио је мизасцен хола и брзо га трансформисао у простор за пригодни коктел.
А на коктелу је било толико припремљених предјела, сланих и слатких ђаконија и (наравно) безалкохолних напитака, да се могло послужити још толико присутних.
У осталом на свим Милункиним промоцијама је тако, јер она није само књижевница, чаробница писаних речи, већ и изванредна ДОМАЋИЦА пореклом са села. А то увек, не штедећи себе и своју породицу, практично покаже и на делу, делећи све са својим читаоцима.
Браво, бравоооо, бравоооооооо и неизмерно ти ХВАЛА сјајна наша Милунка (од летос) и званично књижевницо (чланице) Удружења књижевника Србије. Сви смо ПОНОСНИ на тебе, а посебно ми из Удружења потомака ратника 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија, што си наша чланица и часна ПОТОМКИЊА својих славних предака, погинулог прадеде ПАНТЕЛИЈЕ и ђеде ИЛИЈЕ (носиоца АЛБАНСКЕ СПОМЕНИЦЕ).
Овим романом одужила си им се "ПОДИЖУЋИ" им ВЕЧНО и НЕУНИШТИВО СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈЕ за сва времена. Истовремено као ПОТОМКИЊА, на најбољи могући начин, испуњаваш и ЗАВЕТ који су нам оставили преживели стари ратници, са само једним задатком ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!!!
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.
