Након одржаних државних комеморација у Гувији и Дасији, сви смо се упутили у центар града Крфа и улицу Мустахиди због неизоставне
посете "Српској кући" или тачније речено Музеју Срба на Крфу.
А улица и простор испред Музеја и "Српске радње" препун Срба као да смо у било ком граду или варошици у Србији. Делује помало нестварно, али је тако. И док се наша група ПОТОМАКА чланова САВЕЗА прикупља испред да заузму ред и стрпљиво сачекамо улазак унутра, размишљам... О Боже драги, да ли нас од некуда, можда немушто "посматрају" наши славни ПРЕЦИ и шта "мисле" о овој помало нестварној сцени? Да ли их "очи варају" па и нас саме, а поготову оне који су први пут овде на Крфу? Да ли је могуће да хиљаду и више километара од Србије, па још и на једној од улица града на далеком грчком острву чујете само свој матерњи српски језик и ни један други, па чак ни од локалног становништва?
Да могуће је! Јер ово није било које острво и било која држава? Ово је братска Грчка држава и грчко-српско острво КРФ. Једно, једино, јединствено, непоновљиво у сваком смислу а у колективном памћењу нашег народа се памти и доживљава као острво БОЛА, ТУГЕ и НАДЕ или боље рећи ОСТРВО СПАСА. Спаса српске војске и дела српског народа из те давне и по опстанак Србије, а пре свега њене војске пресудне 1916.г. Јер крај 1915. и почетак 1916.г. је био такав, да се из "тунела" није видео ни трачак "светлости". После "библијског" преласка из Србије преко албанских планина до Скадра око 185.000 људи и још 200 км пешачења тих једва покретних тела беспућем јадранске обале преко Драча до Валоне, они који су преживевши "Исусове" муке и некако успели да дођу пред Валону (а италијанске власти нису дозвољавали даље и улазак у Валону, јер је то била њихова окупациона зона) УМИРАЛО СЕ на плажама поред мора, без снаге, хране, лекова, одеће, обуће, било каквог крова над главом. Једино што су сигурно имали и добијали била је СМРТ, СМРТ и СМРТ. Ништа друго није постојало на видику. Па зар су морали преживети "Исусове" муке и патње, отићи толико далеко од своје отаџбине ДА БИ СЕ ТУ УМРЛО? Па зар се без таквих мука није могло умрети бар у својој вољеној отаџбини? То је било питање које је "лебдело" на уснама и у главама наших мученика ПРЕДАКА на које наравно нису имали одговор.
А онда и кад се однекуд појавио "трачак светлости" и нада да ће се можда ипак преживети, јер су њихових око 12.000 најтеже рањених саборца уз потпуно изнемоглу децу и ратне сирочиће, савезничке лађе почеле да пребацују у Француску, на Корзику и још даље у Тунис и Мароко на северу Африке.
А онда Господ Бог кроз мудрост регента Александра Карађорђевића (и његов очајнички апел упућен руском цару) као и доброту и милост руског цара Николаја Романова (и његов ултиматум упућен савезницима) ипак није допустио да његов верни српски народ и непоновљиво храбра војска из малене краљевине Србије НЕСТАНЕ УМИРУЋИ на Албанском приморју или у далекој Африци из које се вероватно никада више не би ни вратили у отаџбину Србију? А ако би се којим случајем и вратили, велико је питање шта би тамо затекли и чија би то држава била у новој расподели моћних и великих победника из "Великог" рата?
И када се најмање очекивало, ненадано појавио се трачак "светла из тунела" званог ОСТРВО КРФ ту близу на само пар наутичких миља преко мора од Валоне у Јонском мору. Острво које у сваком случају није "пало са неба", већ је одлуком француске владе и војне команде брзо пронађено као изнуђено решење, након озбиљног руског ултиматума савезницима, који је између осталог гласио:
"Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, РУСИЈА РАСКИДА САВЕЗ са АНТАНТОМ и СКЛАПА СЕПАРАТНИ МИР СА НЕМАЧКОМ".
Е то је био тај "дар са неба" или боље рећи великодушност руског цара Николаја другог Романова за православни братски српски народ, која ће га већ наредне 1917.год.коштати не само губитка царства и круне, већ и живота њега и свих чланова његове уже и шире царске породице.
У таквом размишљању, стигосмо на ред и ми ПОТОМЦИ тих славних предака да уђемо у Музеј Срба на Крфу или како га овде Грци популарно зову "СРПСКУ КУЋУ".
Испред нас у музеју је била висока делегација војске и министарства одбране Србије заједно са кадетима Војне академије и студентима КПА, па нам је тим лакше "пало" и чекање, јер знамо да та наша младост оличена у будућим официрима и акад. грађанима представља СВЕТЛУ БУДУЋНОСТ нашег народа и државе и да јој се као таквој, негде "горе" сигурно "радују" и наши ПРЕЦИ, увиђајући да нису узалуд жртвовали своје животе далеко од отаџбине на дну хладног Јонског мора и у туђој Грчкој земљи.
Наравно, као и увек чека нас неуморни кустос госп.ЉУБОМИР САРАМАНДИЋ унук потомак славних предака дедова Стојана (по оцу) и Драгића (по мајци) који су преживели "албанску голготу" и боравили на Крфу.
Дивим се том човеку кога сам десетинама пута слушао у овом музеју, приликом сваког мог боравка на Крфу и увек је то иста енергија и жеља да се посетиоцима или боље рећи ходочасницима (јер овде чак и туристи врло брзо прерасту у поклонике) верно пренесе што више сведочанстава и колико је могуће верније дочара боравак Срба на Крфу у периоду од 1916. до 1918.г. Па замислите само колико је група само данас ушло у музеј и сваки пут из почетка, поново, поново и поново. Али госп. Сарамандић то ради више из срца него професионално у својству кустоса. Не!
Овде је то другачије, јер нит је ово класичан музеј, нит је Љуба класичан кустос.Зато су и овог пута ПОТОМЦИ имали прилику да чују обиље података и интересантних детаља али и оно што је нематеријално и што се не налази на зидовима, полицама и витринама музеја. А то је да кроз нарацију кустоса "ОСЕТИ" СТАЊЕ ДУХА СРПСКОГ ВОЈНИКА, ОФИЦИРА И ЦИВИЛА који су 1914. остављајући започете послове на својим имањима (а од сваких десет мобилисаних 9. је било са села) јавили се у своје војне јединице и од првих битака на Церу, па Дрини, Мачковом камену, Колубари, херојској одбрани Београда, борбама на Косову и на крају повлачењем преко албанских планина преживе "голготски пут" и уз до тада незабележене физичке напоре дођу на Крф. И не само да дођу, већ да се у опет невероватно кратком року опораве, реорганизују и већ 11.априла 1916.г. почну са првим укрцавањима у Крфској луци и одлазак на Халкидики (Солун) и "Солунски фронт" (6.025 официра и 134.000 војника и подофицира а на Крфу је остало 800 официра и 8.000 болесних у болницама) и тако започну нову етапу победоносног повратка и коначног ослобађања поробљене отаџбине Србије 1918.г.
Много тога су могли чути наши ПОТОМЦИ данас у овом "храму" исполинске и славне историје српске војске и народа.
Током боравка у музеју, упознали смо кустоса и са нашом најстаријом потомкињом Мирјаном Гавриловић из Београда, која је унука славног генерала Божидара Терзића бившег команданта Моравске дивизије и министра војног почев од преласка Албаније па до 1918.године.
Управо њега је између осталих помињао кустос током свог излагања. Наравно да се госп. Сарамандић обрадовао том познанству са унуком славног генерала о коме он иначе увек бедеди са пуно емоција. А упознавање је свакако било испуњено јаком емоцијом коју су сви присутни могли да осете.Такође том приликом искоришћена је прилика и да наша потомкиња бивша конзулка Републике Србије у Македонији, Љиљана Танасијевић музеју у својству аутора уручи своју капиталну монографију ЧУВАРИ ИСТОРИЈЕ ОД КАЈМАКЧАЛАНА ДО БИТОЉА.
По изласку из музеја, као и увек уследи посета "СРПСКОЈ РАДЊИ" нашег незваничног "амбасадора" и живе легенде на Крфу, госп. Жељка Поповића. Само овог пута у нестварној атмосфери и као што рекох на почетку текста, као да смо у некој препуној улици Србије током традиционалних манифестација попут "Улице отвореног срца" првог јануара у Београду, "Нушићевих дана" у Ивањици, "Тешњарских" у Ваљеву или слично?Пред радњом стотине Срба, хармоника, труба, виолина, шајкаче, тактови "незваничне српске химне са Крфа" ТАМО ДАЛЕКО и песма која одзвања низ улицу и "пробија" се према централном тргу Крфа Спианади, обалама Јонског мора према старој Крфској тврђави десно и право преко игралишта за крикет према острву Виду. О Боже драги, ХВАЛА ти у име свих оних којима си подарио тај свој Божански дар да тог дана буду ту и на том месту доживе и осете тај нестварни моменат неке космичке енергије и овоземаљског ПОНОСА и СРЕЋЕ, који чини ми се ако нисам пристрасан не могу нигде да се тако осете као овде?
Чак и ако за некога можда није тако, немам дилему, да ће сви који су били део те нестварне атмосфере, то памтити заувек и надам се преносити онима који на Крф и Видо никада нису долазили. Ево на овај начин (кроз писану реч) покушавам и ја да дам свој скромни допринос. Проблем. је само у томе, што доживљено никаквим адекватним речима не може верно да се дочара и опише. Али за то постоји најефикасније решење ИСКОРИСТИТЕ ПРВУ ПРИЛИКУ КОЈА ВАМ СЕ ПРУЖИ и НЕИЗОСТАВНО ДОПУТУЈТЕ НА КРФ И ВИДО (бар једном у свом овоземаљском животу) а поготову ако је могуће током државних комеморацијама сваког септембра месеца?
Морали смо (а најрадије не би) да напустимо улицу Мустахиди и по програму за тај дан кренемо даље. А програм је био врло садржајан. Пре свега, организовани одлазак у цркву СВ. СПИРИДОНА "ЧУДОТВОРЦА" (заштитника града Крфа) и поклоњење његовим Светим и чудотворним моштима, баш онако како то увек чинимо, а претпостављам и већина група и појединаца из Србије.
Допутовати на Крф или бити на пропутовању кроз град Крф у било ком својству а не посетити цркву СВЕТОГ СПИРИДОНА и не целивати његове чудотворне мошти, било би исто као отићи у било коју богомољу на свету а не помолити се Свевишњем Господу Богу? Наравно, унапред се извињавам свима онима који не мисле тако или сматрају да ми поређење није баш примерено и адекватно?
По изласку из светиње преостало нам је неколико часова за индивидуално уживање у лепотама свега оног што град Крф може да понуди?
А нуди толико тога јер чаробни Крф је као нека прелепа слика коју је радило више врсних сликара из различитих временских епоха и на коју је сваки од тих уметника додао по неку своју боју и нешто ново из свог времена. Е управо тако данас нестварно и изгледа град Крф са својим географским положајем између истока и запада, почев од митологије о настанку острва Феачана, боравка Одисеја на њему и његовог окамењеног брода, прелепе Наусикаје ћерке краља Алкиноја, бурне историје под различитим цивилизацијама, од архаичних споменика попут Алкинојеве палате са прекрасним статуама, Археолошког, Византијског и музеја Азијске уметности, енетских тврђава, зграда из различитих временских епоха и данашње савремене архитектуре јединствене у целој Грчкој. И то каквих, почев од архаичних који одишу патином, па до данашњих најсавременијих и најлуксузнијих ресторана, таверни, кафића смештених између две тврђаве и омеђених зидинама у старој туристичкој четврти, на светски чувеном тргу "Спианада" и чаробној авенији "Листон", на кеју и обали поред мора или можда и највећег богатства Крфа, а то су ЉУДИ мештана који уз све то ИСКРЕНО ВОЛЕ СРБЕ?
Господ Бог и њихов светитељ и заштитник градс их је поштедео османлијског освајања али и разорног земљотреса који је 1953.г. погодио сва остала Јонска острва (Кефалонију, Итаку, Закинтос, Пакси, Антипакси) али не и Крф, па је исти остао очуван у свој својој природној и архитектонској чаробној лепоти.
Боравак у граду Крфу завршили смо поподневним окупљањем на Листону, па кратка и удобна вожњ у климатизованом аутобусу која је баш пријала након спољних 30-ак степени врелог летњег дана у септембру и повратак у око 7 км удаљену нашу базу хотел "Марко Поло". И док пуковник Мирослав и ја одлазимо у собу да за Вас што пре припремимо "рапорт" са данашњег више него садржајаног дана на Крфу (он у слици а ја у речи), старији се повлаче у собе на заслужен одмор, неки у удобност мобилијара хотелске баште, неки на базен поред хотела а они прави љубитељи мора и сунчевих зрака ОДМАХ на плажу у близини хотела.
И то је још један од разлога да нам се већ следеће године придружите на септембарским државним комеморацијама и ходочашћу ПУТЕВИМА НАШИХ СЛАВНИХ ПРЕДАКА у ГРЧКОЈ.
Ако нисам успео да Вам бар мало дочарам данашњу посету ПОТОМАКА чланова САВЕЗА из Србије, Музеју Срба на Крфу или "Српској кући" и "Српској радњи", онда у том случају можда помогне "фото-прича" у прилогу?
Улица Мустахиди, гледано из правца трга Спианада, са Музејом Срба на Крфу или "СРПСКОМ КУЋОМ" (зграда са розе фасадом) и "СРПСКА РАДЊА" иза стубова (прва зграда десно).
А испред МУЗЕЈА СРБА НА КРФУ и "СРПСКЕ РАДЊЕ" гужва и морало се дуго чекати на улазак. ХВАЛА Господу Богу да је тако, јер то је најбољи показатељ да ПОТОМЦИ не заборављају своје славне ПРЕТКЕ и да долазе на ово место где се можда у целини и на једном месту најбоље сагледавају све страхоте "АЛБАНСКЕ ГОЛГОТЕ".
Наши чланови САВЕЗА непосредно пре уласка у "СРПСКУ КУЋУ", након више од сат времена стрпљивог чекања.
Врло пажљиво су се разгледали изложени експонати у музеју.
А наши сјајни потомци хаџи Милош Ћирковић (лево) и Малишић Миодраг (десно) трудили су се да што више докумената овековече својим моб.телефонима.
Још пажљивије слушало се излагање кустоса госп. Љубомира Сарамандића.
Екс конзул госпођа Љиљана Танасијевић уручила је на поклон музеју своје ауторско капитално издање монографију ЧУВАРИ ИСТОРИЈЕ ОД КАЈМАКЧАЛАНА ДО БИТОЉА.
Кустос се искрено обрадовао и што је имао прилику да упозна унуку славног генерала и министра војног Божидара Терзића, нашу потомкињу госп. Мирјану Гавриловић.
И наравно за трајно сећање, заједничка фотографија групе ПОТОМАКА са кустосом госп. Сарамандићем.
А непосредно пре изласка у име наше потомачке групе САВЕЗА, уписујем неколико реченица у књигу утисака "СРПСКЕ КУЋЕ".
Кадети Војне академије са својим старешинама и делегацијом министарства одбране и војске Србије напустају "СРПСКУ КУЋУ" а за њима и ми.
А испред "СРПСКЕ РАДЊЕ" више него весело. Уз звуке хармонике неког потомка и фруле нашег Радована из Ниша опустио се и државни секретар Зоран Антић заједно са члановима КУД-а "Карађорђе" из Херцег Новог, па се запевало баш као у Србији.
Сви би желели да се што дуже задрже на том месту, али по програму боравка крећемо даље низ улицу Мустахиди према тргу Спианада.
А како изгледа јединствени и светски познати трг СПИАНАДА у граду Крфу? У средини игралиште за крикет, десно капија и мост преко канала "Контра фоса" за улазак у СТАРУ ТВРЂАВУ, право обалла мора у правцу острва ВИДО, а лево стари град са туристичком четврти према НОВОЈ ТВРЂАВИ и непосредно између њега и игралиште чаробно шеталиште ЛИСТОН. Као у бајци.
На западној страни и почетку старог града а пре уласка на шеталиште Листон стара зграда (и сада седиште) Општинске управе Крфа.
Наспрам зграде општине и почетка ЛИСТОНА наши ПОТОМЦИ чланови удружења потомака ратника 1912-1920."Браћа Рибникар" Љубовија: Роза Димоу из Гувије са Крфа и Милош Окановић из Врхпоља код Љубовије.
Овако изгледа чаробни ЛИСТОН гледано из правца старе тврђаве и игралишта за крикет, са увек препуним шеталиштем туриста из целог света, али на њему доминира српски језик.
Ево и погледа на ЛИСТОН са севера из правца Музеја Азијске уметности, мора и острва Вида.
Музеј Азијске уметности налсзи се на крајњој северној страни шеталишта ЛИСТОН у палати Св. Михајла и Георгија а кроз оближњу капију "Св. Георгија" пролази се према обали Јонског мора и правцу острва Видо.
Улаз са Листона у стари део града и улицу који води према 50-ак метара удаљеној цркви СВ. СПИРИДОНА.
Црква Светог Спиридона чудотворца.
Кивот са светим моштима Св. СПИРИДОНА ЧУДОТВОРАЦА, заштитника острва и људи.
Зграде у старој градској четврти, где се комшије са својих балкона скоро могу дохватити рукама преко улице, а птрикови за сушење су свакако заједнички?
Изглед СТАРЕ ТВРЂАВЕ десно од старог града и трга Спианада на источној страни преко канала "Контра фоса" је право ремек дело архитектуре на брду.
Изглед монументалне НОВЕ ТВРЂАВЕ иза старог града а изнад мора и старе луке, уједно и западна капија града Крфа према Гувији, Дасији, Ипсосу и даље обалом мора према Касиопију и Роди на крајњем северу острва Крф.
И на крају једно од можда најлепших и најпрепознатљивих "бисера" дестинација града Крфа. КАНОНИ на јужној страни са чаробним погледом на острвце на коме је манастир Богородице из Влахерна и острвце ПОНТИКОНИСИ (острво мишева) по митологији "ОДИСЕЈЕВ БРОД" који је Бог мора Посејдон окаменио, на коме се налази манастир Св Пантократора.
Док чекамо да се цела група окупи за повратак у хотел, део нас већ пристиглих ужива у хладовини изнад канала "Контра фоса" који нас дели од СТАРЕ ТВРЂАВЕ (у позадини) и изнад острва ПОНТИКОНИСИ.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.
А улица и простор испред Музеја и "Српске радње" препун Срба као да смо у било ком граду или варошици у Србији. Делује помало нестварно, али је тако. И док се наша група ПОТОМАКА чланова САВЕЗА прикупља испред да заузму ред и стрпљиво сачекамо улазак унутра, размишљам... О Боже драги, да ли нас од некуда, можда немушто "посматрају" наши славни ПРЕЦИ и шта "мисле" о овој помало нестварној сцени? Да ли их "очи варају" па и нас саме, а поготову оне који су први пут овде на Крфу? Да ли је могуће да хиљаду и више километара од Србије, па још и на једној од улица града на далеком грчком острву чујете само свој матерњи српски језик и ни један други, па чак ни од локалног становништва?
Да могуће је! Јер ово није било које острво и било која држава? Ово је братска Грчка држава и грчко-српско острво КРФ. Једно, једино, јединствено, непоновљиво у сваком смислу а у колективном памћењу нашег народа се памти и доживљава као острво БОЛА, ТУГЕ и НАДЕ или боље рећи ОСТРВО СПАСА. Спаса српске војске и дела српског народа из те давне и по опстанак Србије, а пре свега њене војске пресудне 1916.г. Јер крај 1915. и почетак 1916.г. је био такав, да се из "тунела" није видео ни трачак "светлости". После "библијског" преласка из Србије преко албанских планина до Скадра око 185.000 људи и још 200 км пешачења тих једва покретних тела беспућем јадранске обале преко Драча до Валоне, они који су преживевши "Исусове" муке и некако успели да дођу пред Валону (а италијанске власти нису дозвољавали даље и улазак у Валону, јер је то била њихова окупациона зона) УМИРАЛО СЕ на плажама поред мора, без снаге, хране, лекова, одеће, обуће, било каквог крова над главом. Једино што су сигурно имали и добијали била је СМРТ, СМРТ и СМРТ. Ништа друго није постојало на видику. Па зар су морали преживети "Исусове" муке и патње, отићи толико далеко од своје отаџбине ДА БИ СЕ ТУ УМРЛО? Па зар се без таквих мука није могло умрети бар у својој вољеној отаџбини? То је било питање које је "лебдело" на уснама и у главама наших мученика ПРЕДАКА на које наравно нису имали одговор.
А онда и кад се однекуд појавио "трачак светлости" и нада да ће се можда ипак преживети, јер су њихових око 12.000 најтеже рањених саборца уз потпуно изнемоглу децу и ратне сирочиће, савезничке лађе почеле да пребацују у Француску, на Корзику и још даље у Тунис и Мароко на северу Африке.
А онда Господ Бог кроз мудрост регента Александра Карађорђевића (и његов очајнички апел упућен руском цару) као и доброту и милост руског цара Николаја Романова (и његов ултиматум упућен савезницима) ипак није допустио да његов верни српски народ и непоновљиво храбра војска из малене краљевине Србије НЕСТАНЕ УМИРУЋИ на Албанском приморју или у далекој Африци из које се вероватно никада више не би ни вратили у отаџбину Србију? А ако би се којим случајем и вратили, велико је питање шта би тамо затекли и чија би то држава била у новој расподели моћних и великих победника из "Великог" рата?
И када се најмање очекивало, ненадано појавио се трачак "светла из тунела" званог ОСТРВО КРФ ту близу на само пар наутичких миља преко мора од Валоне у Јонском мору. Острво које у сваком случају није "пало са неба", већ је одлуком француске владе и војне команде брзо пронађено као изнуђено решење, након озбиљног руског ултиматума савезницима, који је између осталог гласио:
"Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, РУСИЈА РАСКИДА САВЕЗ са АНТАНТОМ и СКЛАПА СЕПАРАТНИ МИР СА НЕМАЧКОМ".
Е то је био тај "дар са неба" или боље рећи великодушност руског цара Николаја другог Романова за православни братски српски народ, која ће га већ наредне 1917.год.коштати не само губитка царства и круне, већ и живота њега и свих чланова његове уже и шире царске породице.
У таквом размишљању, стигосмо на ред и ми ПОТОМЦИ тих славних предака да уђемо у Музеј Срба на Крфу или како га овде Грци популарно зову "СРПСКУ КУЋУ".
Испред нас у музеју је била висока делегација војске и министарства одбране Србије заједно са кадетима Војне академије и студентима КПА, па нам је тим лакше "пало" и чекање, јер знамо да та наша младост оличена у будућим официрима и акад. грађанима представља СВЕТЛУ БУДУЋНОСТ нашег народа и државе и да јој се као таквој, негде "горе" сигурно "радују" и наши ПРЕЦИ, увиђајући да нису узалуд жртвовали своје животе далеко од отаџбине на дну хладног Јонског мора и у туђој Грчкој земљи.
Наравно, као и увек чека нас неуморни кустос госп.ЉУБОМИР САРАМАНДИЋ унук потомак славних предака дедова Стојана (по оцу) и Драгића (по мајци) који су преживели "албанску голготу" и боравили на Крфу.
Дивим се том човеку кога сам десетинама пута слушао у овом музеју, приликом сваког мог боравка на Крфу и увек је то иста енергија и жеља да се посетиоцима или боље рећи ходочасницима (јер овде чак и туристи врло брзо прерасту у поклонике) верно пренесе што више сведочанстава и колико је могуће верније дочара боравак Срба на Крфу у периоду од 1916. до 1918.г. Па замислите само колико је група само данас ушло у музеј и сваки пут из почетка, поново, поново и поново. Али госп. Сарамандић то ради више из срца него професионално у својству кустоса. Не!
Овде је то другачије, јер нит је ово класичан музеј, нит је Љуба класичан кустос.Зато су и овог пута ПОТОМЦИ имали прилику да чују обиље података и интересантних детаља али и оно што је нематеријално и што се не налази на зидовима, полицама и витринама музеја. А то је да кроз нарацију кустоса "ОСЕТИ" СТАЊЕ ДУХА СРПСКОГ ВОЈНИКА, ОФИЦИРА И ЦИВИЛА који су 1914. остављајући започете послове на својим имањима (а од сваких десет мобилисаних 9. је било са села) јавили се у своје војне јединице и од првих битака на Церу, па Дрини, Мачковом камену, Колубари, херојској одбрани Београда, борбама на Косову и на крају повлачењем преко албанских планина преживе "голготски пут" и уз до тада незабележене физичке напоре дођу на Крф. И не само да дођу, већ да се у опет невероватно кратком року опораве, реорганизују и већ 11.априла 1916.г. почну са првим укрцавањима у Крфској луци и одлазак на Халкидики (Солун) и "Солунски фронт" (6.025 официра и 134.000 војника и подофицира а на Крфу је остало 800 официра и 8.000 болесних у болницама) и тако започну нову етапу победоносног повратка и коначног ослобађања поробљене отаџбине Србије 1918.г.
Много тога су могли чути наши ПОТОМЦИ данас у овом "храму" исполинске и славне историје српске војске и народа.
Током боравка у музеју, упознали смо кустоса и са нашом најстаријом потомкињом Мирјаном Гавриловић из Београда, која је унука славног генерала Божидара Терзића бившег команданта Моравске дивизије и министра војног почев од преласка Албаније па до 1918.године.
Управо њега је између осталих помињао кустос током свог излагања. Наравно да се госп. Сарамандић обрадовао том познанству са унуком славног генерала о коме он иначе увек бедеди са пуно емоција. А упознавање је свакако било испуњено јаком емоцијом коју су сви присутни могли да осете.Такође том приликом искоришћена је прилика и да наша потомкиња бивша конзулка Републике Србије у Македонији, Љиљана Танасијевић музеју у својству аутора уручи своју капиталну монографију ЧУВАРИ ИСТОРИЈЕ ОД КАЈМАКЧАЛАНА ДО БИТОЉА.
По изласку из музеја, као и увек уследи посета "СРПСКОЈ РАДЊИ" нашег незваничног "амбасадора" и живе легенде на Крфу, госп. Жељка Поповића. Само овог пута у нестварној атмосфери и као што рекох на почетку текста, као да смо у некој препуној улици Србије током традиционалних манифестација попут "Улице отвореног срца" првог јануара у Београду, "Нушићевих дана" у Ивањици, "Тешњарских" у Ваљеву или слично?Пред радњом стотине Срба, хармоника, труба, виолина, шајкаче, тактови "незваничне српске химне са Крфа" ТАМО ДАЛЕКО и песма која одзвања низ улицу и "пробија" се према централном тргу Крфа Спианади, обалама Јонског мора према старој Крфској тврђави десно и право преко игралишта за крикет према острву Виду. О Боже драги, ХВАЛА ти у име свих оних којима си подарио тај свој Божански дар да тог дана буду ту и на том месту доживе и осете тај нестварни моменат неке космичке енергије и овоземаљског ПОНОСА и СРЕЋЕ, који чини ми се ако нисам пристрасан не могу нигде да се тако осете као овде?
Чак и ако за некога можда није тако, немам дилему, да ће сви који су били део те нестварне атмосфере, то памтити заувек и надам се преносити онима који на Крф и Видо никада нису долазили. Ево на овај начин (кроз писану реч) покушавам и ја да дам свој скромни допринос. Проблем. је само у томе, што доживљено никаквим адекватним речима не може верно да се дочара и опише. Али за то постоји најефикасније решење ИСКОРИСТИТЕ ПРВУ ПРИЛИКУ КОЈА ВАМ СЕ ПРУЖИ и НЕИЗОСТАВНО ДОПУТУЈТЕ НА КРФ И ВИДО (бар једном у свом овоземаљском животу) а поготову ако је могуће током државних комеморацијама сваког септембра месеца?
Морали смо (а најрадије не би) да напустимо улицу Мустахиди и по програму за тај дан кренемо даље. А програм је био врло садржајан. Пре свега, организовани одлазак у цркву СВ. СПИРИДОНА "ЧУДОТВОРЦА" (заштитника града Крфа) и поклоњење његовим Светим и чудотворним моштима, баш онако како то увек чинимо, а претпостављам и већина група и појединаца из Србије.
Допутовати на Крф или бити на пропутовању кроз град Крф у било ком својству а не посетити цркву СВЕТОГ СПИРИДОНА и не целивати његове чудотворне мошти, било би исто као отићи у било коју богомољу на свету а не помолити се Свевишњем Господу Богу? Наравно, унапред се извињавам свима онима који не мисле тако или сматрају да ми поређење није баш примерено и адекватно?
По изласку из светиње преостало нам је неколико часова за индивидуално уживање у лепотама свега оног што град Крф може да понуди?
А нуди толико тога јер чаробни Крф је као нека прелепа слика коју је радило више врсних сликара из различитих временских епоха и на коју је сваки од тих уметника додао по неку своју боју и нешто ново из свог времена. Е управо тако данас нестварно и изгледа град Крф са својим географским положајем између истока и запада, почев од митологије о настанку острва Феачана, боравка Одисеја на њему и његовог окамењеног брода, прелепе Наусикаје ћерке краља Алкиноја, бурне историје под различитим цивилизацијама, од архаичних споменика попут Алкинојеве палате са прекрасним статуама, Археолошког, Византијског и музеја Азијске уметности, енетских тврђава, зграда из различитих временских епоха и данашње савремене архитектуре јединствене у целој Грчкој. И то каквих, почев од архаичних који одишу патином, па до данашњих најсавременијих и најлуксузнијих ресторана, таверни, кафића смештених између две тврђаве и омеђених зидинама у старој туристичкој четврти, на светски чувеном тргу "Спианада" и чаробној авенији "Листон", на кеју и обали поред мора или можда и највећег богатства Крфа, а то су ЉУДИ мештана који уз све то ИСКРЕНО ВОЛЕ СРБЕ?
Господ Бог и њихов светитељ и заштитник градс их је поштедео османлијског освајања али и разорног земљотреса који је 1953.г. погодио сва остала Јонска острва (Кефалонију, Итаку, Закинтос, Пакси, Антипакси) али не и Крф, па је исти остао очуван у свој својој природној и архитектонској чаробној лепоти.
Боравак у граду Крфу завршили смо поподневним окупљањем на Листону, па кратка и удобна вожњ у климатизованом аутобусу која је баш пријала након спољних 30-ак степени врелог летњег дана у септембру и повратак у око 7 км удаљену нашу базу хотел "Марко Поло". И док пуковник Мирослав и ја одлазимо у собу да за Вас што пре припремимо "рапорт" са данашњег више него садржајаног дана на Крфу (он у слици а ја у речи), старији се повлаче у собе на заслужен одмор, неки у удобност мобилијара хотелске баште, неки на базен поред хотела а они прави љубитељи мора и сунчевих зрака ОДМАХ на плажу у близини хотела.
И то је још један од разлога да нам се већ следеће године придружите на септембарским државним комеморацијама и ходочашћу ПУТЕВИМА НАШИХ СЛАВНИХ ПРЕДАКА у ГРЧКОЈ.
Ако нисам успео да Вам бар мало дочарам данашњу посету ПОТОМАКА чланова САВЕЗА из Србије, Музеју Срба на Крфу или "Српској кући" и "Српској радњи", онда у том случају можда помогне "фото-прича" у прилогу?
Улица Мустахиди, гледано из правца трга Спианада, са Музејом Срба на Крфу или "СРПСКОМ КУЋОМ" (зграда са розе фасадом) и "СРПСКА РАДЊА" иза стубова (прва зграда десно).
А испред МУЗЕЈА СРБА НА КРФУ и "СРПСКЕ РАДЊЕ" гужва и морало се дуго чекати на улазак. ХВАЛА Господу Богу да је тако, јер то је најбољи показатељ да ПОТОМЦИ не заборављају своје славне ПРЕТКЕ и да долазе на ово место где се можда у целини и на једном месту најбоље сагледавају све страхоте "АЛБАНСКЕ ГОЛГОТЕ".
Наши чланови САВЕЗА непосредно пре уласка у "СРПСКУ КУЋУ", након више од сат времена стрпљивог чекања.
Врло пажљиво су се разгледали изложени експонати у музеју.
А наши сјајни потомци хаџи Милош Ћирковић (лево) и Малишић Миодраг (десно) трудили су се да што више докумената овековече својим моб.телефонима.
Још пажљивије слушало се излагање кустоса госп. Љубомира Сарамандића.
Екс конзул госпођа Љиљана Танасијевић уручила је на поклон музеју своје ауторско капитално издање монографију ЧУВАРИ ИСТОРИЈЕ ОД КАЈМАКЧАЛАНА ДО БИТОЉА.
Кустос се искрено обрадовао и што је имао прилику да упозна унуку славног генерала и министра војног Божидара Терзића, нашу потомкињу госп. Мирјану Гавриловић.
И наравно за трајно сећање, заједничка фотографија групе ПОТОМАКА са кустосом госп. Сарамандићем.
А непосредно пре изласка у име наше потомачке групе САВЕЗА, уписујем неколико реченица у књигу утисака "СРПСКЕ КУЋЕ".
Кадети Војне академије са својим старешинама и делегацијом министарства одбране и војске Србије напустају "СРПСКУ КУЋУ" а за њима и ми.
А испред "СРПСКЕ РАДЊЕ" више него весело. Уз звуке хармонике неког потомка и фруле нашег Радована из Ниша опустио се и државни секретар Зоран Антић заједно са члановима КУД-а "Карађорђе" из Херцег Новог, па се запевало баш као у Србији.
Сви би желели да се што дуже задрже на том месту, али по програму боравка крећемо даље низ улицу Мустахиди према тргу Спианада.
А како изгледа јединствени и светски познати трг СПИАНАДА у граду Крфу? У средини игралиште за крикет, десно капија и мост преко канала "Контра фоса" за улазак у СТАРУ ТВРЂАВУ, право обалла мора у правцу острва ВИДО, а лево стари град са туристичком четврти према НОВОЈ ТВРЂАВИ и непосредно између њега и игралиште чаробно шеталиште ЛИСТОН. Као у бајци.
На западној страни и почетку старог града а пре уласка на шеталиште Листон стара зграда (и сада седиште) Општинске управе Крфа.
Наспрам зграде општине и почетка ЛИСТОНА наши ПОТОМЦИ чланови удружења потомака ратника 1912-1920."Браћа Рибникар" Љубовија: Роза Димоу из Гувије са Крфа и Милош Окановић из Врхпоља код Љубовије.
Овако изгледа чаробни ЛИСТОН гледано из правца старе тврђаве и игралишта за крикет, са увек препуним шеталиштем туриста из целог света, али на њему доминира српски језик.
Ево и погледа на ЛИСТОН са севера из правца Музеја Азијске уметности, мора и острва Вида.
Музеј Азијске уметности налсзи се на крајњој северној страни шеталишта ЛИСТОН у палати Св. Михајла и Георгија а кроз оближњу капију "Св. Георгија" пролази се према обали Јонског мора и правцу острва Видо.
Улаз са Листона у стари део града и улицу који води према 50-ак метара удаљеној цркви СВ. СПИРИДОНА.
Црква Светог Спиридона чудотворца.
Кивот са светим моштима Св. СПИРИДОНА ЧУДОТВОРАЦА, заштитника острва и људи.
Зграде у старој градској четврти, где се комшије са својих балкона скоро могу дохватити рукама преко улице, а птрикови за сушење су свакако заједнички?
Изглед СТАРЕ ТВРЂАВЕ десно од старог града и трга Спианада на источној страни преко канала "Контра фоса" је право ремек дело архитектуре на брду.
Изглед монументалне НОВЕ ТВРЂАВЕ иза старог града а изнад мора и старе луке, уједно и западна капија града Крфа према Гувији, Дасији, Ипсосу и даље обалом мора према Касиопију и Роди на крајњем северу острва Крф.
И на крају једно од можда најлепших и најпрепознатљивих "бисера" дестинација града Крфа. КАНОНИ на јужној страни са чаробним погледом на острвце на коме је манастир Богородице из Влахерна и острвце ПОНТИКОНИСИ (острво мишева) по митологији "ОДИСЕЈЕВ БРОД" који је Бог мора Посејдон окаменио, на коме се налази манастир Св Пантократора.
Док чекамо да се цела група окупи за повратак у хотел, део нас већ пристиглих ужива у хладовини изнад канала "Контра фоса" који нас дели од СТАРЕ ТВРЂАВЕ (у позадини) и изнад острва ПОНТИКОНИСИ.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.
Видео погледајте овде.
Видео погледајте овде.