Петог дана боравка у Паризу и учешћа на комеморацијама поводом 104.годишњице обележавања Дана потписивања примирја у Првом светском рату, коначно 12.новембра
одржана је централна комеморација и на СРПСКОМ ВОЈНИЧКОМ ГРОБЉУ у Тијеу. А са колико безграничне љубави и емоција се ујутру из хотела кренуло и путовало до српског
војничког гробља у Тијеу можда најбоље говори податак, да се углавном плакало. Док сам се и сам борио са својим сузама и подрхтавањем гласа, покушао сам да упознам
потомке из Србије на какво српско војничко гробље идемо, како је и када настало, ко на њему почива и по чему се оно разликује у односу на сва наша бројна војничка
гробља расута по Европи и северу Африке а која су углавном иста или слична са једнообразним крстовима у савршеној симетрији гледано из свих праваца и на њима исписаним
подацима ко испод њих почива? Е једино се на овом нашем војничком гробљу у Тијеу крстови разликују. А разликују се једино по томе што су на многима од њих имена и презимена
исписана на полу-српском или полу-француском језику, многа без оних наших слова "ћ" и "ч" којих наравно у француском језику нема и које французи тешко могу да изговоре. При
том многи од наших див јунака са Цера, Дрине, Мачковог камена, Колубаре...који су као тешки рањеници или тешко оболели након "албанске голготе" пребачени са Јадранске обале
у болнице широм Француске од Азурне обале и Нице, Тулона, Лиона, Марсеја, Париза па до Корзике и на њој Бастије, Бокоњана, Ајачија...никада се нису пробудили из коме или довољно
опоравили од тешких рана и болести да би могли да изговоре своје име и презиме и при том да то француско медицинско особље тачно и правилно евидентира или пак запамти. И тако су
на жалост многи као безимени или са погрешним именима, презименима, надимцима и годинама рођења окончали свој мученички живот далеко од отаџбине у исто тако далекој и непознатој
земљи званој Француска о којој су само слушали приче у рововима између јуриша и кратких тренутака предаха.. И не само окончали већ и са свих тих различитих места и привремених
гробних места широм Француске есхумирани и пребачени на ово велико заједничко гробље у Тијеу. И тако ту заувек почива 756. наших предака испод 756. у сва четри правца света
симетрично распоређених крстова. А на њима имена која су можда у последњим тренуцима овоземаљског живота и самртног ропца тихо и мучно шапутали, а француске болничарке се
трудиле да запамте и касније упишу у њихове болесничке картоне. Па тако на крстовима исписана имена попут:
Јевла, Новига, Равига, Милаило, Живола, Јимко, Јеролије, Реста, Вослав, Монгило, Теодосаир, Раико и слични. А презимена попут Воук, Воуковиц, Перитицх, Костицх, Тотцхитцх, Страдузиа, Музауно и многи слични. Додуше има један асиметричан и другачији а није у питању ни крст већ нишан са полумесецом. Е испод њега почива велики српски пријатељ и у време страшне "албанске голготе" отомански генерала и председник албанске владе ЕСАД ПАША ТОПТАНИ. Чинио је тада све што је било у његовој моћи да српској војсци и српском народу олакша сурови и тешки пут преко албанских планина до лука на Јадранском мору и касније евакуације на сигурно. Учествовао је и лично у борбама на страни савезника током пробоја Солунског фронта. Убио га је баш овде у Паризу 1920. године албанац Авни Рустеми, посланик албанског парламента који је Есад пашу Топтанија због сарадње и помоћи Србији и Србима сматрао издајником албанских националних интереса. Зато поред ових 756. хумки и крстова наших солунаца са истом љубављу и пажњом морамо чувати и одржавати и ову једну исламску и исламски нишан са полумесецом осведоченог српског саборца и пријатеља Есад паше Топтанија. СЛАВА МУ и ЧАСТ а поред његовог нишана засађено је мирисно цвеће. Надам се да ће тако увек и бити и нека заувек почива у миру.
Честити ПОТОМЦИ и поштовани пријатељи. Није и никада не може бити срамота када и мушкарци плачу? Тужно сам плакао у аутобусу упознавајући између осталог ПОТОМКЕ (а већина је као и ја такође плакала) да ћемо на француском војничком гробљу затећи хиљаде крстова и поред сваког бокоре засађеног и увек до перфекције одржаваног и негованог цвећа. А на нашем, нема цвећа већ само трава у којој има свега попут Белих рада, Мајчине душице, Ноћурка, Здраворада, Хајдучке траве, Различка, Зубаче, Цикорије, Невенка, Жаворњака, Детелине...али нема цвећа! За ову врсту украса на српском гробљу побринула се сама природа и Свевишњи Господ јер нема ко да право цвеће засади, залива, одржава, негује. НАШИМ СОЛУНЦИМА КОЈИ ОВДЕ ЗАБОРАВЉЕНИ И МНОГИ БЕЗИМЕНИ И НЕПОЗНАТИ ПОЧИВАЈУ ДАЛЕКО ОД СВОЈЕ ОТАЏБИНЕ, РОДНЕ КУЋЕ И СВОЈИХ НАЈМИЛИЈИХ, УГЛАВНОМ НЕМА КО ДА ДОЂЕ. Ех Боже драги и мученичка историјо српског рода колико си сурова и тешка! Сетио сам се тада стихова редова и најбољег ученика шабачке Гимназије ВЛАДИМИРА СТАНИМИРОВИЋА из Шапца, уклесаних на споменику преминулим војницима и официрима јунацима Дринске дивизије у селу Агиос Матеос на Крфу, а у којима између осталог пише:
"НА ХУМКАМА У ТУЂИНИ НЕЋЕ СРПСКО ЦВЕЋЕ НИЋИ, ПОРУЧИТЕ НАШОЈ ДЕЦИ: НЕЋЕМО ИМ НИКАД СТИЋИ..." И опет сам као и многи у аутобусу искрено плакао и тако уплакани стигосмо на капију 103 хектара великог и непрегледног гробља у Тијеу на у 11.часова заказану комеморацију.
А на комеморацији и парастосу - помену између осталих били су присутни и венце положили:
Амбасадор Србије у Француској Наташа Марић,
изасланик Војске Србије пуковник Дејан Милосављевић,
у име париске градске општине Тије госп. Кристијан Ле Бот,
комесар "Вечне ватре" испод Тријумфалне капије са својим заставницима Филип Реније,
пензионисани пуковник француске војске и први командант француских специјалаца у оквиру НАТО снага на КиМ-и 1999.год. (уједно и велики пријатељ СРПСКОГ народа који је објавио књигу са истином о КиМ-и под називом "ЕВРОПА ЈЕ УМРЛА У ПРИШТИНИ") госп.пук. ЖАК ОГАР,
Председник Савеза Срба у Француској госп.Ђуро Ћетковић,
ђаци српске допунске школе "Јелена Анжујска",
представнице српског удружења "Крагуји" госпође Јелена Раденковић и Марија Медић,
госп. Владан Стефановић из удружења "Деца Јасеновца",
бројни Срби који живе у Паризу,
и у име нашег САВЕЗА УДРУЖЕЊА ПОТОМАКА РАТНИКА СРБИЈЕ 1912-1920. делегација у саставу:
проф.хаџи Сретен Цветојевић "Цвеле" потпредседник САВЕЗА у својству шефа делегације, Василије Глигоровић председник општ.организације "Миливоје Анђелковић - Кајафа" са Звездаре и Миодраг Малишић члан САВЕЗА из Београда као и бројни присутни Срби попут Наташе и Огњена Стаменковић који су венац положили у знак сећања на свог прадеду и други.
Прота Горан Илић Бенке одслужио је парастос - помен на српском и француском језику што је дало посебан емотивни тон комеморацији као и српска и француска химна коју су присутни отпевали без музичке пратње из својих грла, што је свима подигло емоцију до суза, али и сваког понаособ учинило поносним СРБИМА и часним ПОТОМЦИМА поготову ових 747.чији земни остаци почивају ту на Тијеу испод крстова који затварају централлни део гробља са српском и француском тробојком из сва четири правца света.
А приликом полагање венаца да ли због оних искрених потомачких суза проливених у аутобусу или можда што смо били једини који су из отаџбине допутовали на ову комеморацију, на наше огромно изненађење од стране организатора указана нам је ВИШЕ НЕГО НЕИЗМЕРНА ЧАСТ да наша делегација САВЕЗА ПРВА ПОЛОЖИ ВЕНАЦ.
У интервју датом новинарки најтиражнијег листа за дијаспору ВЕСТИ, између осталог рекао сам "да се због таквих момената, док прилазите јарболу са ДРЖАВНИМ ЗНАМЕЊЕМ своје ОТАЏБИНЕ тамо далеко у туђој држави а у рукама носите и достојанствено полажете ЛОВОРОВ ВЕНАЦ међу гробна места својих славних ПРЕДАКА вреди живети, кренути на тако дуго путовање и у аутобусу провести преко 4.500 км а не осетити никакав умор или било какво незадовољство".
Након полагања венаца и цвећа уследили су патриотски говори: председника Савеза Срба у Паризу госп.Ђуре Ћетковића, председника удружења "Деца Јасеновца" Давида Јаковљевића, председнице удружења "Крагуји" Јелене Раденковић, комесара "Вечне ватре" Филипа Ренијеа и на крају наше амбасадорке Наташе Марић.
Сходно протоколу који се практикује у Француској, сви који су у својству шефова делегација положили венце још једном су пришли и поклонили се српској француској "ТРОБОЈЦИ" и појединачно поздравили са сваким од заставника који су држали српске и француске заставе као и високим званичницима и гостима у првом реду.
Потом је уследило уобичајено заједничко фотографисање већине учесника и посебно нас ПОТОМАКА из Србије са амбасадорком и војним изаслаником Србије у Француској.
Потомци из Србије истичу посебну захвалност листу НОВОСТИ као и дописнику из Париза госп. Горану Чворовићу што су баш ту фотографију поставили уз текст са комеморације под насловом "ОДАТА ПОЧАСТ СОЛУНЦИМА У ПАРИЗУ". Такође и листу ВЕСТИ и њиховој новинарки Олги Ђоковић који су са поменуте церемоније објавили опширан прилог на две стране под називом "ДАЛИ ЖИВОТЕ ЗА НАШ МИР", укључујући и интервију са потомком Николом Тртицом из Београда и мојом маленкошћу.
По завршетку званичне комеморације за све учеснике, власница ресторана "Викторија" госпођа Сузана Рељић приредила је богату и више него разноврсносну закуску.
И на крају, наравно да треба напоменути да се поред присуства и учешћа на свим горе поменутим комеморацијама, током 10-дневног боравка уживало и у лепотама чешког Прага на Храдчанима, Карловом мосту... аустријском Салзбургу и посебно планетарним културно-историјским вредностима Париза попут:
посета музејима ВЕРСАЈ, ЛУВР (највећи у свету са чувњном Монализом) и ДОМУ ИНВАЛИДА (гробно место Наполеона првог Бонапарте), обиласка ТРИЈУМФАЛНЕ КАПИЈЕ на тргу Етоал и катедарале у реконструкцији НОТР ДАМ, импозантно знање париске Опере ГАРНИЕ у једној од најлепших зграда Париза, римокатоличку цркву ЛА МАДЕЛИНЕ која подсећа на грчки Пантеон са своја 52. по 2о метара висока коринтска стуба, Градску кућу ХОТЕЛ ДЕ ВИЛЕ, дневног и ноћног погледа са АЈФЕЛОВОГ ТОРЊА, шетње по чувеном беомском северном делу Париза МОН-МАРТУ и на његовом врху посете катедрали SACRED HEART (светог срца), пловидбу СЕНОМ, обиласку ЈЕЛИСЕЈСКИХ и МАРСОВИХ ПОЉА, тргова ТРОКАДЕРА, КОНКОРДА, ЕТОАЛА..и толико тога још што нам је "град светлости" могао да понуди.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.
Јевла, Новига, Равига, Милаило, Живола, Јимко, Јеролије, Реста, Вослав, Монгило, Теодосаир, Раико и слични. А презимена попут Воук, Воуковиц, Перитицх, Костицх, Тотцхитцх, Страдузиа, Музауно и многи слични. Додуше има један асиметричан и другачији а није у питању ни крст већ нишан са полумесецом. Е испод њега почива велики српски пријатељ и у време страшне "албанске голготе" отомански генерала и председник албанске владе ЕСАД ПАША ТОПТАНИ. Чинио је тада све што је било у његовој моћи да српској војсци и српском народу олакша сурови и тешки пут преко албанских планина до лука на Јадранском мору и касније евакуације на сигурно. Учествовао је и лично у борбама на страни савезника током пробоја Солунског фронта. Убио га је баш овде у Паризу 1920. године албанац Авни Рустеми, посланик албанског парламента који је Есад пашу Топтанија због сарадње и помоћи Србији и Србима сматрао издајником албанских националних интереса. Зато поред ових 756. хумки и крстова наших солунаца са истом љубављу и пажњом морамо чувати и одржавати и ову једну исламску и исламски нишан са полумесецом осведоченог српског саборца и пријатеља Есад паше Топтанија. СЛАВА МУ и ЧАСТ а поред његовог нишана засађено је мирисно цвеће. Надам се да ће тако увек и бити и нека заувек почива у миру.
Честити ПОТОМЦИ и поштовани пријатељи. Није и никада не може бити срамота када и мушкарци плачу? Тужно сам плакао у аутобусу упознавајући између осталог ПОТОМКЕ (а већина је као и ја такође плакала) да ћемо на француском војничком гробљу затећи хиљаде крстова и поред сваког бокоре засађеног и увек до перфекције одржаваног и негованог цвећа. А на нашем, нема цвећа већ само трава у којој има свега попут Белих рада, Мајчине душице, Ноћурка, Здраворада, Хајдучке траве, Различка, Зубаче, Цикорије, Невенка, Жаворњака, Детелине...али нема цвећа! За ову врсту украса на српском гробљу побринула се сама природа и Свевишњи Господ јер нема ко да право цвеће засади, залива, одржава, негује. НАШИМ СОЛУНЦИМА КОЈИ ОВДЕ ЗАБОРАВЉЕНИ И МНОГИ БЕЗИМЕНИ И НЕПОЗНАТИ ПОЧИВАЈУ ДАЛЕКО ОД СВОЈЕ ОТАЏБИНЕ, РОДНЕ КУЋЕ И СВОЈИХ НАЈМИЛИЈИХ, УГЛАВНОМ НЕМА КО ДА ДОЂЕ. Ех Боже драги и мученичка историјо српског рода колико си сурова и тешка! Сетио сам се тада стихова редова и најбољег ученика шабачке Гимназије ВЛАДИМИРА СТАНИМИРОВИЋА из Шапца, уклесаних на споменику преминулим војницима и официрима јунацима Дринске дивизије у селу Агиос Матеос на Крфу, а у којима између осталог пише:
"НА ХУМКАМА У ТУЂИНИ НЕЋЕ СРПСКО ЦВЕЋЕ НИЋИ, ПОРУЧИТЕ НАШОЈ ДЕЦИ: НЕЋЕМО ИМ НИКАД СТИЋИ..." И опет сам као и многи у аутобусу искрено плакао и тако уплакани стигосмо на капију 103 хектара великог и непрегледног гробља у Тијеу на у 11.часова заказану комеморацију.
А на комеморацији и парастосу - помену између осталих били су присутни и венце положили:
Амбасадор Србије у Француској Наташа Марић,
изасланик Војске Србије пуковник Дејан Милосављевић,
у име париске градске општине Тије госп. Кристијан Ле Бот,
комесар "Вечне ватре" испод Тријумфалне капије са својим заставницима Филип Реније,
пензионисани пуковник француске војске и први командант француских специјалаца у оквиру НАТО снага на КиМ-и 1999.год. (уједно и велики пријатељ СРПСКОГ народа који је објавио књигу са истином о КиМ-и под називом "ЕВРОПА ЈЕ УМРЛА У ПРИШТИНИ") госп.пук. ЖАК ОГАР,
Председник Савеза Срба у Француској госп.Ђуро Ћетковић,
ђаци српске допунске школе "Јелена Анжујска",
представнице српског удружења "Крагуји" госпође Јелена Раденковић и Марија Медић,
госп. Владан Стефановић из удружења "Деца Јасеновца",
бројни Срби који живе у Паризу,
и у име нашег САВЕЗА УДРУЖЕЊА ПОТОМАКА РАТНИКА СРБИЈЕ 1912-1920. делегација у саставу:
проф.хаџи Сретен Цветојевић "Цвеле" потпредседник САВЕЗА у својству шефа делегације, Василије Глигоровић председник општ.организације "Миливоје Анђелковић - Кајафа" са Звездаре и Миодраг Малишић члан САВЕЗА из Београда као и бројни присутни Срби попут Наташе и Огњена Стаменковић који су венац положили у знак сећања на свог прадеду и други.
Прота Горан Илић Бенке одслужио је парастос - помен на српском и француском језику што је дало посебан емотивни тон комеморацији као и српска и француска химна коју су присутни отпевали без музичке пратње из својих грла, што је свима подигло емоцију до суза, али и сваког понаособ учинило поносним СРБИМА и часним ПОТОМЦИМА поготову ових 747.чији земни остаци почивају ту на Тијеу испод крстова који затварају централлни део гробља са српском и француском тробојком из сва четири правца света.
А приликом полагање венаца да ли због оних искрених потомачких суза проливених у аутобусу или можда што смо били једини који су из отаџбине допутовали на ову комеморацију, на наше огромно изненађење од стране организатора указана нам је ВИШЕ НЕГО НЕИЗМЕРНА ЧАСТ да наша делегација САВЕЗА ПРВА ПОЛОЖИ ВЕНАЦ.
У интервју датом новинарки најтиражнијег листа за дијаспору ВЕСТИ, између осталог рекао сам "да се због таквих момената, док прилазите јарболу са ДРЖАВНИМ ЗНАМЕЊЕМ своје ОТАЏБИНЕ тамо далеко у туђој држави а у рукама носите и достојанствено полажете ЛОВОРОВ ВЕНАЦ међу гробна места својих славних ПРЕДАКА вреди живети, кренути на тако дуго путовање и у аутобусу провести преко 4.500 км а не осетити никакав умор или било какво незадовољство".
Након полагања венаца и цвећа уследили су патриотски говори: председника Савеза Срба у Паризу госп.Ђуре Ћетковића, председника удружења "Деца Јасеновца" Давида Јаковљевића, председнице удружења "Крагуји" Јелене Раденковић, комесара "Вечне ватре" Филипа Ренијеа и на крају наше амбасадорке Наташе Марић.
Сходно протоколу који се практикује у Француској, сви који су у својству шефова делегација положили венце још једном су пришли и поклонили се српској француској "ТРОБОЈЦИ" и појединачно поздравили са сваким од заставника који су држали српске и француске заставе као и високим званичницима и гостима у првом реду.
Потом је уследило уобичајено заједничко фотографисање већине учесника и посебно нас ПОТОМАКА из Србије са амбасадорком и војним изаслаником Србије у Француској.
Потомци из Србије истичу посебну захвалност листу НОВОСТИ као и дописнику из Париза госп. Горану Чворовићу што су баш ту фотографију поставили уз текст са комеморације под насловом "ОДАТА ПОЧАСТ СОЛУНЦИМА У ПАРИЗУ". Такође и листу ВЕСТИ и њиховој новинарки Олги Ђоковић који су са поменуте церемоније објавили опширан прилог на две стране под називом "ДАЛИ ЖИВОТЕ ЗА НАШ МИР", укључујући и интервију са потомком Николом Тртицом из Београда и мојом маленкошћу.
По завршетку званичне комеморације за све учеснике, власница ресторана "Викторија" госпођа Сузана Рељић приредила је богату и више него разноврсносну закуску.
И на крају, наравно да треба напоменути да се поред присуства и учешћа на свим горе поменутим комеморацијама, током 10-дневног боравка уживало и у лепотама чешког Прага на Храдчанима, Карловом мосту... аустријском Салзбургу и посебно планетарним културно-историјским вредностима Париза попут:
посета музејима ВЕРСАЈ, ЛУВР (највећи у свету са чувњном Монализом) и ДОМУ ИНВАЛИДА (гробно место Наполеона првог Бонапарте), обиласка ТРИЈУМФАЛНЕ КАПИЈЕ на тргу Етоал и катедарале у реконструкцији НОТР ДАМ, импозантно знање париске Опере ГАРНИЕ у једној од најлепших зграда Париза, римокатоличку цркву ЛА МАДЕЛИНЕ која подсећа на грчки Пантеон са своја 52. по 2о метара висока коринтска стуба, Градску кућу ХОТЕЛ ДЕ ВИЛЕ, дневног и ноћног погледа са АЈФЕЛОВОГ ТОРЊА, шетње по чувеном беомском северном делу Париза МОН-МАРТУ и на његовом врху посете катедрали SACRED HEART (светог срца), пловидбу СЕНОМ, обиласку ЈЕЛИСЕЈСКИХ и МАРСОВИХ ПОЉА, тргова ТРОКАДЕРА, КОНКОРДА, ЕТОАЛА..и толико тога још што нам је "град светлости" могао да понуди.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.
