Општинској организацији Савеза удружења потомака ратника 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија, указана је част, да њен председник проф.хаџи Сретан Цветојевић "Цвеле" у својству
потпредседника Републичког одбора САВЕЗА УДРУЖЕЊА ПОТОМАКА РАТНИКА СРБИЈЕ од 1912. до 1920.године, предводи делегацију истог на
државној церемонији обележавања 110.годишњице КУМАНОВСКЕ БИТКЕ на ЗЕБРЊАКУ у Северној Македонији.
Венце и цвеће на спомен костурницу између осталих положили су:
у име Владе Реп.Србије државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Миодраг Капор, наш амбасадор у С. Македонији Невена Јовановић, војни изасланик Војске Србије потпук. Вујица Вукобратов, српски посланици у Собрању С.Македоније Иван Стоилковић и Мирослав Јовановић, делегације градова Врање и Куманово, градоначелница Старо Нагоричане госп. Жаклина Јовановски, делегације Војске С.Македоније, Српске заједнице у С.Македонији, као и делегације бројних удружења која негују револуционарне традиције ослободилачких ратова Србије на челу са делегацијом нашег САВЕЗА у којој су поред потпредседника Цветојевића били и Генер.секретар Милена Харамбашић и Драган Ђермановић председник општинске организације из Коцељеве.
Иначе Спомен-костурница подигнута је у част палим српским јунацима током чувене КУМАНОВСКЕ БИТКЕ вођене 23.и 24.октобра 1912.године (у којој је 687 погинулих, 3.280 рањених и 597.несталих српских војника). Кости српских војника и бораца из локалних чета заједно са македонским добровољцима првобитно су похрањене и чуване у храму Св.Ђорђа у Старом Нагоричану. Тек након изградње монументалног спомен обележја 1937.године а по пројекту арх. Миодрага Коруновића, кости су уз пригодан црквени обред освећене и пренете у унутрашњост имозантног спомен обележја ту на врху Зебрњака. Био је то тада највећи и највиши споменик на Балкану. Висок 48,5 м. грађен од базелитног камена на армирано-бетонској конструкцији. У унутрашњости изнад приземља где су у импровизованој капели биле похрањене кости српских јунака, постојала је и мала музејска спомен поставка са артефактима из кумановске битке, а на самом врху импозантан крст. Фреске у капели биле су рад академ. вајара Живорада Настасијевића.
На жалост, током Другог светског рата (тачније у мају 1942.г) бугарски окупатори минирали су и порушили 2/3 споменика. По завршетку Другог светског рата, опет на нашу жалост, споменик није обновљен и враћен по пројекту у првобитно стање већ само конзервиран а Спомен костурница делимично реконструисана.
Надајмо се да ће надлежни државни органи С.Македоније и Србије изнаћи могућности да заједничким снагама ИЗВРШЕ ТЕМЕЉНУ РЕКОНСТРУКЦИЈУ И СПОМЕНИК СА СПОМЕН-КОСТУРНИЦОМ ВРАТЕ У ПРВОБИТНО СТАЊЕ. То је дуг и једних и других превасходно према онима који ту почивају и који су након пада под османлијско ропство 1389.године, успели да 1912.г.ослободе Србију. Такође дуг је то и данашњих генерација ПОТОМАКА и према будућим генерацијама које долазе после нас, као један од првих корака у поштовању и неговању култа сећања и незаборава на беспримерно саможртвовање наших предака див јунака за СЛОБОДУ своје отаџбине СРБИЈЕ.
Приликом путовања према С. Македонији, наша група од 45. потомака САВЕЗА посетила је и Музеј Копнене војске Србије у Нишу и положила венац на Споменик ослободилачких ратова Србије 1877-1918. год. од Турака, Бугара и Немаца на Тргу Краља Милана у Нишу.
По доласку у С Македонију вечерњи часови посвећени су упознавању са знаменитостима Скопља, а преспавало се у врло лепом и домаћински оплемењеном атмосфером у хотелу Амбасадор. А ујутру пре поласка према Куманову и Зебрњаку, посетили смо храм славе (Спомен-храм) Св. Архангела Михаила и у крипти истог уз одавање дужних почасти положили ловоров венац између 108.дрвених ковчега у којима почивају земни остаци око 1.200 првих регрута, палих за славу и величину отаџбине са подручја јужне Србије из ВАРДАРСКОГ, БРЕГАЛНИЧКОГ, КОСОВСКОГ, БИТОЉСКОГ и ИБАРСКОГ пука, које на жалост од родбине или најближих нико није ни тражио, ни преузео, па ето они заборављени нађоше свој мир овде у крипти и под куполом Св. храма али и закриљени под крилима Св.Архангела Михаила. Нису имали среће да се врате својим кућама и у загрљај својим најмилијим који су их ТАМО ДАЛЕКО чекали? Ако су их уопште и чекали, јер питање је да ли су успели да преживе сурову непријатељску 3-годишњу окупацију у поробљеној отаџбини, јер да јесу, можда сада њихови за слободу пали јунаци не би почивали овде у Скопљу већ на својим породичним, сеоским и градским гробљима, попут оних око 2.000 које су породице и потомци преузели и однели у завичај?
Неизмерно и заувек хвала краљу Александру Карађорђевићу који је 1928.год. приликом посете тада непрегледном броју хумки на српском војничком гробљу одлучио да подигне овај Спомен-храм у њихову славу и част. Темељи су постављени 1930. а 21.новембра 1934.на дан Св.Архангела Михаила (Аранђеловдан) храм је освећен од стране тадашњег патријарха СПЦ-е његове светости Варнаве. Хвала и вишедеценијском старешини овог храма, а од ове године умировљеном проти Аци Ћосевском који нас је као и до сада више пута, сачекао у порти храма и опрхван емоцијама са сузама у очима упознавао са судбином ових српских ратника мученика, који су деценијама почивали заборављени у закатанченој и за све па и свештенике храма за улаз, молитву и поклоњење забрањеној спомен-крипти. Грешно, тужно и претужно, да грешније и тужније не може бити? Опет као и увек, показао нам је добри прота у порти храма и хумке херцеговаца браће Жерајић из Невесиња др. Милана, санитетског ђенерала и др. Ристе, санитетског мајора. Бор који је засадила краљица Марија и толико тога још.
Али, честити ПОТОМЦИ, боље је мање писати а чешће отићи и силазећи међу ковчеге и земне остатке наших мученика и славних ПРЕДАКА поклонити се њиховим сенима и таму спомен-крипте осветлити пламеном свећа паљеница и искреним потомачким сузама, јер они немају ни хумке а ни цвећа на њима и никог свог да би их посетио, оплакао и цвеће залио? У име свих присутних ПОТОМАКА, с Божјом помоћи припалио сам им и пред душе принео заједничку потомачку свећу паљеницу, са надом да ће им грејати јуначка срца и укрепљивати у нади ДА ИХ ПОТОМСТВО НИКАДА НЕЋЕ ЗАБОРАВИТИ, бар не онако како су их наше несретне и комунизмом задојене и отроване генерације ЗАБОРАВИЛЕ. Ми тај грех никада нећемо моћи да окајемо, али нека га бар не понове генерације потомака које долазе после нас.
И на крају, приликом повратка у отаџбину Србију, неизоставно искоришћена је прилика да се посети манастир и целивају мошти једног од највећих српских светитеља СВ. ПРОХОРА ПЧИЊСКОГ у светом манастиру из 11.века подигнутом на шумовитим обронцима планине Козјак у селу Старац, 30.км.јужно од Врања на десној обали Пчиње. Данас је то и споменик културе од изузетног значаја и културно-просветни центар целог тог краја и југа Србије.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.
Венце и цвеће на спомен костурницу између осталих положили су:
у име Владе Реп.Србије државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Миодраг Капор, наш амбасадор у С. Македонији Невена Јовановић, војни изасланик Војске Србије потпук. Вујица Вукобратов, српски посланици у Собрању С.Македоније Иван Стоилковић и Мирослав Јовановић, делегације градова Врање и Куманово, градоначелница Старо Нагоричане госп. Жаклина Јовановски, делегације Војске С.Македоније, Српске заједнице у С.Македонији, као и делегације бројних удружења која негују револуционарне традиције ослободилачких ратова Србије на челу са делегацијом нашег САВЕЗА у којој су поред потпредседника Цветојевића били и Генер.секретар Милена Харамбашић и Драган Ђермановић председник општинске организације из Коцељеве.
Иначе Спомен-костурница подигнута је у част палим српским јунацима током чувене КУМАНОВСКЕ БИТКЕ вођене 23.и 24.октобра 1912.године (у којој је 687 погинулих, 3.280 рањених и 597.несталих српских војника). Кости српских војника и бораца из локалних чета заједно са македонским добровољцима првобитно су похрањене и чуване у храму Св.Ђорђа у Старом Нагоричану. Тек након изградње монументалног спомен обележја 1937.године а по пројекту арх. Миодрага Коруновића, кости су уз пригодан црквени обред освећене и пренете у унутрашњост имозантног спомен обележја ту на врху Зебрњака. Био је то тада највећи и највиши споменик на Балкану. Висок 48,5 м. грађен од базелитног камена на армирано-бетонској конструкцији. У унутрашњости изнад приземља где су у импровизованој капели биле похрањене кости српских јунака, постојала је и мала музејска спомен поставка са артефактима из кумановске битке, а на самом врху импозантан крст. Фреске у капели биле су рад академ. вајара Живорада Настасијевића.
На жалост, током Другог светског рата (тачније у мају 1942.г) бугарски окупатори минирали су и порушили 2/3 споменика. По завршетку Другог светског рата, опет на нашу жалост, споменик није обновљен и враћен по пројекту у првобитно стање већ само конзервиран а Спомен костурница делимично реконструисана.
Надајмо се да ће надлежни државни органи С.Македоније и Србије изнаћи могућности да заједничким снагама ИЗВРШЕ ТЕМЕЉНУ РЕКОНСТРУКЦИЈУ И СПОМЕНИК СА СПОМЕН-КОСТУРНИЦОМ ВРАТЕ У ПРВОБИТНО СТАЊЕ. То је дуг и једних и других превасходно према онима који ту почивају и који су након пада под османлијско ропство 1389.године, успели да 1912.г.ослободе Србију. Такође дуг је то и данашњих генерација ПОТОМАКА и према будућим генерацијама које долазе после нас, као један од првих корака у поштовању и неговању култа сећања и незаборава на беспримерно саможртвовање наших предака див јунака за СЛОБОДУ своје отаџбине СРБИЈЕ.
Приликом путовања према С. Македонији, наша група од 45. потомака САВЕЗА посетила је и Музеј Копнене војске Србије у Нишу и положила венац на Споменик ослободилачких ратова Србије 1877-1918. год. од Турака, Бугара и Немаца на Тргу Краља Милана у Нишу.
По доласку у С Македонију вечерњи часови посвећени су упознавању са знаменитостима Скопља, а преспавало се у врло лепом и домаћински оплемењеном атмосфером у хотелу Амбасадор. А ујутру пре поласка према Куманову и Зебрњаку, посетили смо храм славе (Спомен-храм) Св. Архангела Михаила и у крипти истог уз одавање дужних почасти положили ловоров венац између 108.дрвених ковчега у којима почивају земни остаци око 1.200 првих регрута, палих за славу и величину отаџбине са подручја јужне Србије из ВАРДАРСКОГ, БРЕГАЛНИЧКОГ, КОСОВСКОГ, БИТОЉСКОГ и ИБАРСКОГ пука, које на жалост од родбине или најближих нико није ни тражио, ни преузео, па ето они заборављени нађоше свој мир овде у крипти и под куполом Св. храма али и закриљени под крилима Св.Архангела Михаила. Нису имали среће да се врате својим кућама и у загрљај својим најмилијим који су их ТАМО ДАЛЕКО чекали? Ако су их уопште и чекали, јер питање је да ли су успели да преживе сурову непријатељску 3-годишњу окупацију у поробљеној отаџбини, јер да јесу, можда сада њихови за слободу пали јунаци не би почивали овде у Скопљу већ на својим породичним, сеоским и градским гробљима, попут оних око 2.000 које су породице и потомци преузели и однели у завичај?
Неизмерно и заувек хвала краљу Александру Карађорђевићу који је 1928.год. приликом посете тада непрегледном броју хумки на српском војничком гробљу одлучио да подигне овај Спомен-храм у њихову славу и част. Темељи су постављени 1930. а 21.новембра 1934.на дан Св.Архангела Михаила (Аранђеловдан) храм је освећен од стране тадашњег патријарха СПЦ-е његове светости Варнаве. Хвала и вишедеценијском старешини овог храма, а од ове године умировљеном проти Аци Ћосевском који нас је као и до сада више пута, сачекао у порти храма и опрхван емоцијама са сузама у очима упознавао са судбином ових српских ратника мученика, који су деценијама почивали заборављени у закатанченој и за све па и свештенике храма за улаз, молитву и поклоњење забрањеној спомен-крипти. Грешно, тужно и претужно, да грешније и тужније не може бити? Опет као и увек, показао нам је добри прота у порти храма и хумке херцеговаца браће Жерајић из Невесиња др. Милана, санитетског ђенерала и др. Ристе, санитетског мајора. Бор који је засадила краљица Марија и толико тога још.
Али, честити ПОТОМЦИ, боље је мање писати а чешће отићи и силазећи међу ковчеге и земне остатке наших мученика и славних ПРЕДАКА поклонити се њиховим сенима и таму спомен-крипте осветлити пламеном свећа паљеница и искреним потомачким сузама, јер они немају ни хумке а ни цвећа на њима и никог свог да би их посетио, оплакао и цвеће залио? У име свих присутних ПОТОМАКА, с Божјом помоћи припалио сам им и пред душе принео заједничку потомачку свећу паљеницу, са надом да ће им грејати јуначка срца и укрепљивати у нади ДА ИХ ПОТОМСТВО НИКАДА НЕЋЕ ЗАБОРАВИТИ, бар не онако како су их наше несретне и комунизмом задојене и отроване генерације ЗАБОРАВИЛЕ. Ми тај грех никада нећемо моћи да окајемо, али нека га бар не понове генерације потомака које долазе после нас.
И на крају, приликом повратка у отаџбину Србију, неизоставно искоришћена је прилика да се посети манастир и целивају мошти једног од највећих српских светитеља СВ. ПРОХОРА ПЧИЊСКОГ у светом манастиру из 11.века подигнутом на шумовитим обронцима планине Козјак у селу Старац, 30.км.јужно од Врања на десној обали Пчиње. Данас је то и споменик културе од изузетног значаја и културно-просветни центар целог тог краја и југа Србије.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.
