На данашњи датум пре 102 године, тачније 30.септембра у 12 часова ступио је на снагу СПОРАЗУМ тзв. "Солунско примирје" О КАПИТУЛАЦИЈИ БУГАРСКЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ.
А све је почело у септембру 1914.године када је Бугарска вођена идејом о уједињењу свих Бугара од стране владе премијера РАДОСЛАВОВА и системом "КО ДА ВИШЕ", јер уласком Османлијског царства (Турске) у рат на страни Немачке и Аустроугарске, позиција Бугарске се драстично променила. А Немачка је очигледно понудила више? То више је свакако укључивало добијање већег дела централне Србије, цео српски део Македоније и промену границе према Турској. Тако је Бугарска у септембру 1915.приступила ЦЕНТРАЛНИМ СИЛАМА уместо АНТАНТИ, а 14. октобра званично ОБЈАВИЛА РАТ СРБИЈИ.
А завршило се потписивањем тзв. "СОЛУНСКОГ ПРИМИРЈА" 29.септембра 1918.године у 23,30 часова и ступањем на снагу наредног дана 30.септембра тачно у 12 часова, или боље речено КАПИТУЛАЦИЈОМ КРАЉЕВИНЕ БУГАРСКЕ, демобилизацијом и разоружањем бугарских оружаних снага, као и напуштањем територија Србије и Грчке које је Бугарска окупирала.
СПОРАЗУМ о примирју проистекао је из захтева Бугарске владе од 24.септембра за прекидом ватре. Међутим француски генерал и осведочени српски пријатељ ФРАНШЕ Д'ЕПEРЕ одбио је да прекине војне операције на фронту и вратио једног од бугарских изасланика да бугарској влади пренесе да морају послати званично своје изасланике, који ће са њиховом понудом о миру упознати владе свих земаља савезница као једино надлежне да преговарају о миру.
Желим да напоменем да је генерал Д'ЕПEРЕ истог дана преко свог начелника штаба генерала ШАРПИЈА одмах обавестио преко мајора МАРИНКОВИЋА регента АЛЕКСАНДРА, војводу МИШИЋА и СРПСКУ ВЛАДУ о доласку бугарских парламентараца, садржају бугарске понуде као и његовом одговору Бугарској.
СПОРАЗУМ су у Солуну, 29.септембра 1918.год. у 23,30 часова потписали:
У име савезничких снага (АНТАНТЕ) француски генерал ФРАНШЕ Д'ЕПEРЕ а у име комисије бугарске владе генерал ИВАН ЛУКОВ (члан главне команде и бивши командант 2. бугарске армије), АНДРЕЈ ЉАПЧЕВ (члан владе и уједно шеф делегације) и СИМЕОН РАДЕВ (опуномоћени министар и дипломата).
СПОРАЗУМ је остао на снази све до наредне 1919.год.и коначног склапања МИРОВНОГ УГОВОРА у НЕИЈУ.
Напомињем, да је Војна конвенција о условима примирја између држава савезница и Бугарске имала 7.чланова и 4 члана тајног додатка, којим се Бугарска обавезала да:
1. одмах се евакуише са територија које је током рата заузела у Грчкој и Србији и да са тих територија не сме да однесе никаква добра, нити учини било какву штету.
2. демобилише сву своју војску сем три дивизије од укупно 48.батањона и четири коњичка пука, и то две дивизије да употреби за одбрану границе према Турској и Добруџи, а једну за чување железнице.
3. сав ратни материјал демобилисаних трупа држи на одређеним местима и под контролом савезника, с тим што коње мора предати савезницима.
4. Грчкој врати опрему четвртог грчког корпуса, уколико није пренета у Немачку.
5. трупе које су се затекле западно од скопског меридијана треба да положе оружје, а људство се третира као ратни заробљеници.
6. одмах вратити заробљенике - припаднике савезничких трупа без реципроцитета.
7. остављено је месец дана времена да Аустроугарска и Немачка повуку своје трупе и дипломатско особље.
У ТАЈНОМ ДОДАТКУ СПОРАЗУМА, савезници су себи задржали право на:
1. прелазак савезничких трупа преко бугарске територије и контролу телефонско-телеграфског саобраћаја.
2. да поседну известан број стратегијских тачака рачунајући и Софију, под одређеним условима, односно уколико би Бугарска покушавала да избегне извршење одредаба о прекиду непријатељестава.
3. право контроле над спољним односима Бугарске.
4. слободан приступ бродова савезничких и неутраланих држава у бугарска пристаништа.
Пораз Бугарске, према немачком службеном мишљењу, имао је одлучујуће последице ПО ДАЉИ ТОК И ЗАВРШЕТАК ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.
А све је почело у септембру 1914.године када је Бугарска вођена идејом о уједињењу свих Бугара од стране владе премијера РАДОСЛАВОВА и системом "КО ДА ВИШЕ", јер уласком Османлијског царства (Турске) у рат на страни Немачке и Аустроугарске, позиција Бугарске се драстично променила. А Немачка је очигледно понудила више? То више је свакако укључивало добијање већег дела централне Србије, цео српски део Македоније и промену границе према Турској. Тако је Бугарска у септембру 1915.приступила ЦЕНТРАЛНИМ СИЛАМА уместо АНТАНТИ, а 14. октобра званично ОБЈАВИЛА РАТ СРБИЈИ.
Овако је почело у септембру 1914 године, приступањем Бугарске централним силама.
Изглед разгледнице у Немачкој и Аустро-Угарској са текстом "БУГАРСКА ЈЕ СА НАМА".
А завршило се потписивањем тзв. "СОЛУНСКОГ ПРИМИРЈА" 29.септембра 1918.године у 23,30 часова и ступањем на снагу наредног дана 30.септембра тачно у 12 часова, или боље речено КАПИТУЛАЦИЈОМ КРАЉЕВИНЕ БУГАРСКЕ, демобилизацијом и разоружањем бугарских оружаних снага, као и напуштањем територија Србије и Грчке које је Бугарска окупирала.
СПОРАЗУМ о примирју проистекао је из захтева Бугарске владе од 24.септембра за прекидом ватре. Међутим француски генерал и осведочени српски пријатељ ФРАНШЕ Д'ЕПEРЕ одбио је да прекине војне операције на фронту и вратио једног од бугарских изасланика да бугарској влади пренесе да морају послати званично своје изасланике, који ће са њиховом понудом о миру упознати владе свих земаља савезница као једино надлежне да преговарају о миру.
Желим да напоменем да је генерал Д'ЕПEРЕ истог дана преко свог начелника штаба генерала ШАРПИЈА одмах обавестио преко мајора МАРИНКОВИЋА регента АЛЕКСАНДРА, војводу МИШИЋА и СРПСКУ ВЛАДУ о доласку бугарских парламентараца, садржају бугарске понуде као и његовом одговору Бугарској.
СПОРАЗУМ су у Солуну, 29.септембра 1918.год. у 23,30 часова потписали:
У име савезничких снага (АНТАНТЕ) француски генерал ФРАНШЕ Д'ЕПEРЕ а у име комисије бугарске владе генерал ИВАН ЛУКОВ (члан главне команде и бивши командант 2. бугарске армије), АНДРЕЈ ЉАПЧЕВ (члан владе и уједно шеф делегације) и СИМЕОН РАДЕВ (опуномоћени министар и дипломата).
А овако се завршило у Солуну 29.септембра 1918.године у 23,30 часова потписивањем тзв. "СОЛУНСКОГ ПРИМИРЈА" тј. КАПИТУЛАЦИЈЕ БУГАРСКЕ.
На слици чланови бугарске комисије током преговора у Солуну.
Иван Луков, Андреј Љапчев и Симеон Радев.
СПОРАЗУМ је остао на снази све до наредне 1919.год.и коначног склапања МИРОВНОГ УГОВОРА у НЕИЈУ.
Напомињем, да је Војна конвенција о условима примирја између држава савезница и Бугарске имала 7.чланова и 4 члана тајног додатка, којим се Бугарска обавезала да:
1. одмах се евакуише са територија које је током рата заузела у Грчкој и Србији и да са тих територија не сме да однесе никаква добра, нити учини било какву штету.
2. демобилише сву своју војску сем три дивизије од укупно 48.батањона и четири коњичка пука, и то две дивизије да употреби за одбрану границе према Турској и Добруџи, а једну за чување железнице.
3. сав ратни материјал демобилисаних трупа држи на одређеним местима и под контролом савезника, с тим што коње мора предати савезницима.
4. Грчкој врати опрему четвртог грчког корпуса, уколико није пренета у Немачку.
5. трупе које су се затекле западно од скопског меридијана треба да положе оружје, а људство се третира као ратни заробљеници.
6. одмах вратити заробљенике - припаднике савезничких трупа без реципроцитета.
7. остављено је месец дана времена да Аустроугарска и Немачка повуку своје трупе и дипломатско особље.
У ТАЈНОМ ДОДАТКУ СПОРАЗУМА, савезници су себи задржали право на:
1. прелазак савезничких трупа преко бугарске територије и контролу телефонско-телеграфског саобраћаја.
2. да поседну известан број стратегијских тачака рачунајући и Софију, под одређеним условима, односно уколико би Бугарска покушавала да избегне извршење одредаба о прекиду непријатељестава.
3. право контроле над спољним односима Бугарске.
4. слободан приступ бродова савезничких и неутраланих држава у бугарска пристаништа.
Пораз Бугарске, према немачком службеном мишљењу, имао је одлучујуће последице ПО ДАЉИ ТОК И ЗАВРШЕТАК ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.