Честити потомци и поштовани пријатељи.
Данашњи датум 19. новембар, такође је један од датума из наше славне и светле историје ПРВОГ СВЕТСКОГ или "ВЕЛИКОГ" рата којег се увек треба подсетити и никада не заборавити.
Након величанственог а рекло би се скоро немогућег заузимања врха "КАЈМАКЧАЛАН" 2525.метара високог (међу облацима) на планини НИЏЕ, наши СЛАВНИ ПРЕЦИ су напредујући стопу по стопу наставили напредовање према северу и Пелагинијској котлини.
Па тако су, након пуних месец дана огорчених борби 17.и 18. октобра 1916.године овладали најважнијим положајима и фортификацијским објектима у луку Црне реке и котама 1.212 и 1.378 као и стратешки врло битном 1.050 метара званом Маково поље. Заузимањем тих положаја наша војска је знатно пољуљала морал непријатеља и угрозила положаје бугарско-немачких снага на целом битољском фронту.
О истинитости за такву тврдњу, цитирам званични извештај немачке команде, а он гласи:
"...Када су најзад изгубљене коте 1212 и 1378, Битољ смо без одлагања морали напустити. 11. армија је добила заповест ДА СЕ ПОВУЧЕ НА ЛИНИЈУ ПРЕСПАНСКО ЈЕЗЕРО - ПЕРИШТЕ, дуж висова, северно од линија БИТОЉ - РЕПИШТЕ, па је сходно томе, линија фронта западно од Црне реке повијена уназад".
И тако су на данашњи дан 19.октобра 1916. савезничке трупе (српско-француске и руски добровољци) ушле у напуштени БИТОЉ.
Заузимањем Битоља практично је и завршена прва савезничка офанзива на СОЛУНСКОМ ФРОНТУ 1916. године.
Зашто се тада није наставило даље напредовање, како је то иначе желела и на чему је инсистирала српска војска?
Па превасходно зато, што савезници нису послали значајније појачање нашој војсци, која је након вишемесечног напредовања и огромних губитака пре свега у људству, исцрпела своју офанзивну снагу. А чињеница је да су тада бугарско-немачке снаге биле пред сломом и да их је наставком офанзивних дејстава требало докрајчити.
Али, савезници су очигледно мислили другачије.
При том румунска војска је у исто време претрпела пораз у Трансилванији и повукла се преко реке СЕРТ у Молдавију, где је прихваћена од савезничке руске војске.
То је проузроковало да коначно 11. децембра 1916.године француски командант, генерал ЖОФР нареди ОБУСТАВУ ОФАНЗИВЕ У МАКЕДОНИЈИ, сматрајући да је после румунског пораза офанзива изгубила стратегијско оправдање за даље напредовање.
Генерал САРАЈ је том приликом одао НАЈВЕЋЕ ПРИЗНАЊЕ СРПСКОЈ ВОЈСЦИ за остварене успехе у току офанзиве, који су натерали непријатеља у панично бекство.
Па тако између осталог у САРАЈЕВОЈ дневној заповести стоји:
"...упорни напори српске војске омогућили су заузимање Битоља" а што је уједно био и највећи успех савезничке офанзиве 1916.године.
Честити потомци и поштовани пријатељи.
Немојмо никада заборавити да су наши СЛАВНИ ПРЕЦИ - војници српске војске и ДИВ ЈУНАЦИ Првог светског или "Великог" рата, након више него брзог опоравка и успешне реорганизације на Крфу, за три и по месеца тешких борби поново као и 1914.године испољила своју невероватно високу борбену вредност, морал и веру у коначну победу. Превасходно наши војници, подофицира и официри су зауставили и сломили бугарску офанзиву, а након тога у противофанзиви више пута пробијали одбрамбене линије бугарско-немачке војске и напредовали око 50 км на север, да би је коначно и крунисали ослобођањем БИТОЉА у пелагонијској котлини испод планина Бабе, Ниџе и Добро Поље.
Том приликом заробили су тачно 7.685 бугарских и немачких војника и официра, а међу бројном запленом оружја, оруђа и ратног материјала и 97 топова, 87 митраљеза и 87 минобацача. Заједно са трупама савезничких снага из строја су избацили око 50.000 непријатељских војника.
Ослобођање Битоља, наша војска платила је више него скупом ценом, јер је из строја имала избачених 32.880 војника и 1.209 официра, од којих је 4.440 погинуло или умрло од задобијених рана.
Као епилог овако несразмерно великих губитака у људству и немогућности попуне, наша војска је морала поново извршити реорганизацију својих трупа.
У свим дивизијама расформирани су четврти пешадијски пукови и добровољачки одред а њихово људство пребачено је у попуну других јединица. Расформирана је и ТРЕЋА АРМИЈА са својим штабом (март 1917) и од тада наша војска имала је две армије са по три дивизије.
ПРВУ АРМИЈУ под командом војводе Живојина Мишића сачињавали су:
МОРАВСКА, ДРИНСКА и ДУНАВСКА дивизија.
ДРУГУ АРМИЈУ под командом војводе Степе Степановића, сачињавали су:
ШУМАДИЈСКА, ТИМОЧКА и ВАРДАРСКА дивизија.
На солунском фронту настаће скоро двогодишње рововско затишје, које и поред константних и упорних настојања наше Владе и команде да се активира и крене у офанзиву, није уродило плодом све до 14.септембра 1918.године када ће новом офанзивом на СОЛУНСКОМ ФРОНТУ српска војска незадрживо и победоносно кренути у ослобађање поробљене нам ОТАЏБИНЕ СРБИЈЕ.
СЛАВА И ВЕЧНАЈА ПАМЈАТ НАШИМ СЛАВНИМ ПРЕЦИМА - ДИВ ЈУНАЦИМА СВЕТСКЕ ИСТОРИЈСКЕ ВОЈНЕ.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.
Данашњи датум 19. новембар, такође је један од датума из наше славне и светле историје ПРВОГ СВЕТСКОГ или "ВЕЛИКОГ" рата којег се увек треба подсетити и никада не заборавити.
Након величанственог а рекло би се скоро немогућег заузимања врха "КАЈМАКЧАЛАН" 2525.метара високог (међу облацима) на планини НИЏЕ, наши СЛАВНИ ПРЕЦИ су напредујући стопу по стопу наставили напредовање према северу и Пелагинијској котлини.
Па тако су, након пуних месец дана огорчених борби 17.и 18. октобра 1916.године овладали најважнијим положајима и фортификацијским објектима у луку Црне реке и котама 1.212 и 1.378 као и стратешки врло битном 1.050 метара званом Маково поље. Заузимањем тих положаја наша војска је знатно пољуљала морал непријатеља и угрозила положаје бугарско-немачких снага на целом битољском фронту.
О истинитости за такву тврдњу, цитирам званични извештај немачке команде, а он гласи:
"...Када су најзад изгубљене коте 1212 и 1378, Битољ смо без одлагања морали напустити. 11. армија је добила заповест ДА СЕ ПОВУЧЕ НА ЛИНИЈУ ПРЕСПАНСКО ЈЕЗЕРО - ПЕРИШТЕ, дуж висова, северно од линија БИТОЉ - РЕПИШТЕ, па је сходно томе, линија фронта западно од Црне реке повијена уназад".
И тако су на данашњи дан 19.октобра 1916. савезничке трупе (српско-француске и руски добровољци) ушле у напуштени БИТОЉ.
Заузимањем Битоља практично је и завршена прва савезничка офанзива на СОЛУНСКОМ ФРОНТУ 1916. године.
Зашто се тада није наставило даље напредовање, како је то иначе желела и на чему је инсистирала српска војска?
Па превасходно зато, што савезници нису послали значајније појачање нашој војсци, која је након вишемесечног напредовања и огромних губитака пре свега у људству, исцрпела своју офанзивну снагу. А чињеница је да су тада бугарско-немачке снаге биле пред сломом и да их је наставком офанзивних дејстава требало докрајчити.
Али, савезници су очигледно мислили другачије.
При том румунска војска је у исто време претрпела пораз у Трансилванији и повукла се преко реке СЕРТ у Молдавију, где је прихваћена од савезничке руске војске.
То је проузроковало да коначно 11. децембра 1916.године француски командант, генерал ЖОФР нареди ОБУСТАВУ ОФАНЗИВЕ У МАКЕДОНИЈИ, сматрајући да је после румунског пораза офанзива изгубила стратегијско оправдање за даље напредовање.
Генерал САРАЈ је том приликом одао НАЈВЕЋЕ ПРИЗНАЊЕ СРПСКОЈ ВОЈСЦИ за остварене успехе у току офанзиве, који су натерали непријатеља у панично бекство.
Па тако између осталог у САРАЈЕВОЈ дневној заповести стоји:
"...упорни напори српске војске омогућили су заузимање Битоља" а што је уједно био и највећи успех савезничке офанзиве 1916.године.
Честити потомци и поштовани пријатељи.
Немојмо никада заборавити да су наши СЛАВНИ ПРЕЦИ - војници српске војске и ДИВ ЈУНАЦИ Првог светског или "Великог" рата, након више него брзог опоравка и успешне реорганизације на Крфу, за три и по месеца тешких борби поново као и 1914.године испољила своју невероватно високу борбену вредност, морал и веру у коначну победу. Превасходно наши војници, подофицира и официри су зауставили и сломили бугарску офанзиву, а након тога у противофанзиви више пута пробијали одбрамбене линије бугарско-немачке војске и напредовали око 50 км на север, да би је коначно и крунисали ослобођањем БИТОЉА у пелагонијској котлини испод планина Бабе, Ниџе и Добро Поље.
Том приликом заробили су тачно 7.685 бугарских и немачких војника и официра, а међу бројном запленом оружја, оруђа и ратног материјала и 97 топова, 87 митраљеза и 87 минобацача. Заједно са трупама савезничких снага из строја су избацили око 50.000 непријатељских војника.
Ослобођање Битоља, наша војска платила је више него скупом ценом, јер је из строја имала избачених 32.880 војника и 1.209 официра, од којих је 4.440 погинуло или умрло од задобијених рана.
Као епилог овако несразмерно великих губитака у људству и немогућности попуне, наша војска је морала поново извршити реорганизацију својих трупа.
У свим дивизијама расформирани су четврти пешадијски пукови и добровољачки одред а њихово људство пребачено је у попуну других јединица. Расформирана је и ТРЕЋА АРМИЈА са својим штабом (март 1917) и од тада наша војска имала је две армије са по три дивизије.
ПРВУ АРМИЈУ под командом војводе Живојина Мишића сачињавали су:
МОРАВСКА, ДРИНСКА и ДУНАВСКА дивизија.
ДРУГУ АРМИЈУ под командом војводе Степе Степановића, сачињавали су:
ШУМАДИЈСКА, ТИМОЧКА и ВАРДАРСКА дивизија.
На солунском фронту настаће скоро двогодишње рововско затишје, које и поред константних и упорних настојања наше Владе и команде да се активира и крене у офанзиву, није уродило плодом све до 14.септембра 1918.године када ће новом офанзивом на СОЛУНСКОМ ФРОНТУ српска војска незадрживо и победоносно кренути у ослобађање поробљене нам ОТАЏБИНЕ СРБИЈЕ.
СЛАВА И ВЕЧНАЈА ПАМЈАТ НАШИМ СЛАВНИМ ПРЕЦИМА - ДИВ ЈУНАЦИМА СВЕТСКЕ ИСТОРИЈСКЕ ВОЈНЕ.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.