Значај обележавања и подсећања на данашњи датум и 105. годишњицу почетка евакуације наше војске са Албанске обале када јој је и дефинитивно претила опасност од физичког нестајања и искрцавања на острво Крф у Јонском мору, више је него значајан не само за нашу војску већ и судбину целе отаџбине нам Србије.
Стога, можда је ово управо добра прилика да се подсетимо на догађаје који су претходили и условили евакуацију и искрцавање наше војске на Крф у периоду од 18.јануара до 23.фебруара 1916. године.
Па пођимо, хронолошки.
04. новембар 1915.године
Ванредна седница Владе краљевине Србије одржана у Рашкој, на којој је ОДБАЧЕН ЗАХТЕВ ЦЕНТРАЛНИХ СИЛА ЗА ПОТПИСИВАЊЕ СЕПАРАТНОГ МИРА и било каквог захтева за обуставу борби. Донета је једногласна ОДЛУКА О ПОВЛАЧЕЊУ НА КОСОВО и МЕТОХИЈУ ПА ПРЕКО ПРИЗРЕНА И ДЕБРА У МАКЕДОНИЈУ И АЛБАНИЈУ. Уједно то је био јединствен став Владе и Врховне команде наше војске.
06. новембар 1915.године
Обавештена Француска влада и генерал Сарај о почетку пробоја Српске војске, а од Француске је тражено да пошаљу инжењеријске јединице у Албанију да поправе путеве, међутим Италијани им нису дозволили да прођу. Тада је Француска војска започела војне операције у Македонији (код Криволака) дејствима 57.пешадијске, као и 122. и 156. дивизије према Велесу. Заузели су Градско и избили до манастира Св. Архангела.
11. новембар 1915.године
Француска влада ОБУСТАВИЛА ДАЉА ОФАНЗИВНА ДЕЈСТВА своје војске и наредила да се повуку према Солуну, сматрајући "да је игра у Србији изгубљена" а при том имали су у виду и "непријатељски став Грчке, колебање Румуније и закашњење Руске интервенције".
Интересантно је да ОДЛУКУ своје владе нису прихватили Француски генералштаб и генерал САРАЈ, сматрајући да је ПРЕУРАЊЕНА и НЕМОРАЛНА. Постигнут је компромис. Трупе нису повучене али нема ни даљег напредовања и офанзивних дејстава. Генерал Сарај наредио је прекид офанзиве и задржавање трупа у стању одбране на достигнутим линијама и положајима. Оваква ситуација само је изазвала Бугарску да појача своје снаге у Македонији, а што је наравно само шкодило и додатно усложњавало нашу укупну ситуацију.
25. новембар 1915.године
Влада и Врховна команда донели су НАРЕДБУ (коју је потписао Пашић) ДА СЕ ЦЕЛОКУПНА ВОЈСКА ПОВУЧЕ ПРЕКО ЦРНЕ ГОРЕ И АЛБАНИЈЕ У ПРИМОРЈЕ И ДА СЕ УЗ ПОМОЋ САВЕЗНИКА ОБНОВИ И ПРИПРЕМИ ЗА НОВА ДЕЈСТАВА.Капитулација би била најгоре решење, јер се њоме губи држава и поверење савезника, а повлачење има за циљ:
ДА СЕ САЧУВА КОНТИНУИТЕТ ДРЖАВЕ, КОЈА ЋЕ И ДАЉЕ ПОСТОЈАТИ, ЈЕР ЋЕ ОНА ИАКО У ТУЂОЈ ЗЕМЉИ, САЧУВАТИ СВОЈЕ БИЋЕ ДОКЛЕ ГОД ЈЕ ТУ ВЛАДАЛАЦ, ВЛАДА И ВОЈСКА, ПА МА КОЛИКО ЊЕНА ЈАЧИНА БИЛА. Тиме је завршено повлачење наше војске од северних до југозападних граница, које је трајало под борбом два месеца и по дубини од скоро 500 км уз безпримерно јунаштво и жртве свих. А од укупно 563.180 војника наше војске на почетку напада од стране централних сила 1915.године (од чега је 420.597 било у оперативним јединицама) на Косово и Метохију пристигло је само око 300.000. Што значи да је у борбама и током повлачења у та скоро два месеца изгубљено око 260.000 војника и старешина (погинули, умрли, оболели и заостали у цивилним болницама).
Тако је пропао и други покушај армија централних сила и њиховог команданта Фон Макензена, да нашу војску "укљешти" и потпуно уништи, па је уследило:
ПОВЛАЧЕЊЕ НАШЕ ВОЈСКЕ распоређене у три групе и на три правца. СЕВЕРНА ГРУПА коју су сачињавали Прва, Друга и Трећа армија као и трупе Одбране Београда. Распоређени у 4. колоне на правцу дугом око 300.км (Пећ - Андријевица - Подгорица - Скадар).
СРЕДЊА ГРУПА у којој су трупе нових области а са њима су и краљ, Врховна команда, Влада, дипломате, архива са црквеним реликвијама, мошти светаца међу којима и светог краља Стефана "Првовенчаног". Подељени у две колоне на правцу Ђаковица - Пука -Љеш - Драч.
ЈУЖНА ГРУПА у којој су Тимочка војска, коњичка дивизија, ситнији делови појединих јединица и око 20.000 регрута. Правац кретања Призрен - Љум кула - Дебар - Струга - Елбасан - Драч. Одступне правце бочно, штитили су: Делови Прве армије за северну а Тимочка војска за јужну групу.
5. 6. и 7. децембар 1915.године
На међународној конференцији у ШАНТИЈУ, главнокомандујући Француске војске генерал ЖОФР је између осталог рекао "Савезници су криви за губитак Србије јер нису на време и ни довољној броју послали обећане трупе у помоћ Србима. Поред тога, савезници су обманули Србе (по плану Британског министарства рата лорда Кичинера) који је био толико компатабилан са Немачким ратним операцијским планом као да је прављен у истом штабу."
Kао занимљиво, а у прилог ставовима из излагања генерала Жофра, наводим да је у званичној историји рата немачког Генералштаба наглашено следеће:
"...Да удружене снаге централних сила које су се тада налазиле на Српском фронту, не би могле да потисну Српску војску са Косова да су јој савезници послали само храну и муницију."
На конференцији у Шантију, Србију је представљао пуковник ДУШАН СТЕФАНОВИЋ, који је поднео 2.документа и то:
1. Меморандум о стању Српске војске након повлачења из земље (морално и материјално) и намере за опоравак и обнову Српске војске.
2. Студију о ангажовању савезника на Балкану.
ПС. Оба документа су унесена у званични записник са Конференције. И поред изузетно опречних мишљења савезника а посебно Енглеза, О НАПУШТАЊУ СОЛУНА ипак је донет закључак:
"Да савезници до даљњег остану у Солуну што је пружало шансу за наставак борби и консолидацију Солунског фронта" а што се дефинитивно поклапало са ставом Србије која се упорно залагала за снажну савезничку армију на Балкану и за њен офанзиван рад у циљу пресецања Немачких комуникација према Турској, ослобођења Србије и затим удар кроз Панонску низију у позадину централних сила ради коначне победе и краја рата".
На другој страни за разлику од Србије, Грци се жестоко противе искрцавању савезника у Солуну, па чак гомилају своје трупе у зони луке, размештају батерије у пристаништу, а цивилне власти Солуна спречавају савезнике да се утврђују у околини Солуна.
Половином децембра, тачније 14. команданти савезничких војски договорили су и одредили линију коју треба посести око Солуна у дужини од 45 км (од Орфанског залива на истоку до села Доганџић на Вардару).
ПС. Крајем фебруара наредне 1916. стићи ће 17. Колонијална дивизија и значајно се утврдити на поседнутим положајима.
11. децембар 1915.године
Председник владе НИКОЛА ПАШИЋ од савезника тражи ХИТНУ ЕВАКУАЦИЈУ СРПСКЕ ВОЈСКЕ из Албаније у Солун.
ЕНГЛЕЗИ,
траже да Срби продуже још 200 км обалом од ДРАЧА до ВАЛОНЕ, јер им није безбедно пристајање бродова у Драчу и Медови због плитког мора и Аустроугарских подморница.
ИТАЛИЈАНИ,
забранили да се Срби приближе ВАЛОНИ (њихова окупациона зона) ближе од 80 км и одбили да упуте своје одреде за заштиту Срба, а споразумом од 10.маја 1915. постигнутим са Енглезима и Французима, имали су ГЛАВНУ КОМАНДУ НАД ПОМОРСКИМ ОПЕРАЦИЈАМА У ЈАДРАНУ.
16. децембар 1915.године
Регент АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ, обратио се руском цару НИКОЛАЈУ II (другом) РОМАНОВОМ и обавестио га да СРСКОЈ ВОЈСЦИ прети најстрашнији свршетак, јер је након језивог повлачења на приморје од ОБЕЋАНЕ ПОМОЋИ САВЕЗНИКА НИЈЕ САЧЕКАЛО НИШТА.
Телеграм завршава следећим речима;
"Ја се надам да ће овај мој апел наићи код Вашег Величанства, који се увек очински старао за Српски народ и да ће интервенисати код савезника, да спасе Српску војску од катастрофе, коју није заслужио а која предстоји".
19. децембар 1915.године
РУСКА ВЛАДА ИЗЈАВИЛА "...да ће ставити у питање и САМ САВЕЗ са западним савезницима, ако се одмах не учини све ДА СЕ СПАСЕ СРПСКА ВОЈСКА".
21. децембар 1915.године
Француска након ултиматума Русије захтева ДЕМАРШ у Риму и да се одобри привремени смештај Срба код Валоне. Под великим притиском Италија је прихватила тражено.
06. јануар 1916.године
Први конвој са око 9.000 Срба (половина рањеници и болесници) укрцао се у луци ДРАЧ и кренуо према Африци у Тунис - БИЗЕРТУ.
11. јануар 1916.године
Без консултације са Енглезима, Француски VI (шести) АЛПСКИ ЛОВАЧКИ ПЕШАДИЈСКИ БАТАЉОН (јачине 1500 војника) око 02,30 h упловио је без светала у Крфско пристаниште са 3. крстарице. Командант фрегате поручник АВИА наредио је искрцавање и истог дана до 10,30 h запосели су све главне тачке у граду без пруженог отпора (лука, стара тврђава, дворац Ахилеон јужно од града Крфа будућа официрска болница). Тек 4.дана након запоседања луке и града Крфа, стављени су под команду генерала МОНДИЗЕРА, који није ни био обавештен о запоседању КРФА.
14. јануар 1916.године
Обавештена Српска страна, да је острво КРФ одобрено као БАЗА за прихват, опоравак и реорганизацију Српске војске.
18. јануар 1916.године
Из луке ВАЛОНА почело укрцавање првих српских војника на бродове и искрцавање у луци села Говино (ГУВИЈА) око 6.км северно од града Крфа. Истога дана из БРИНДИЗИЈА (Италија) на Крф је стигао и НИКОЛА ПАШИЋ.
18. јануар - 23.фебруар 1916.године
Укрцано и евакуисано 113.050 војника и старешина и око 15.000 избеглица. Различити су подаци о броју превезених на Крф. Француска мисија која је руководила укрцавање и транспортом у свом извештају наводи следеће податке и то:
УКРЦАЛО се укупно: 154.454. војника, а од тога ПРЕВЕЗЕНО:
На КРФ 138.691;
На КОРЗИКУ 3.000;
У БИЗЕРТУ 10.763;
У Француску 2.000.
У области Валоне у селу Дризиша на реци Војуши ради чувања и исхране стоке, остала је једна коњичка дивизија са 13.068 војника са задатком да се брину за 16.500 коња који су постепено пребацивани из Албаније на Крф све до 5. априла 1916. године, када је Валону напустила и комисија за укрцавање.
А последњег дана укрцавања војника и цивила 23. фебруара 1916. године, и са последњим транспортом укрцао се и регент АЛЕКСАНДАР у пратњи генерала БОЈОВИЋА у Валони и истог дана стигао на Крф.
ПС. Није желео да се евакуише из Валоне у Италију или Шпанију због операције (иста је извршена у Скадру) а он је све време остао у Валони изјавивши при том:
"Ја ћу овде остати да пратим укрцавање трупа и избеглица и кад последњи мој војник буде укрцан, онда ће доћи ред и на мене. Тада ћу ја кренути - пре НЕ. Ја ћу бити последњи који напушта отаџбину".
ТОКОМ ЕВАКУАЦИЈЕ И ТРАНСПОРТА СРПСКЕ ВОЈСКЕ И ЦИВИЛА ИЗ АЛБАНИЈЕ НА КРФ - ангажовано је:
81.транспортни брод са бруто тонажом од 223.000 тона, од чега:
Италијанских - 45, Француских - 25,
Енглеских - 11 и са УКУПНО 322. пловидбе.
У ОБЕЗБЕЂИВАЊУ ТРАНСПОРТНИХ КОНВОЈА, учествовало:
4 бојна брода, 183 крстaрице, 438 разарача, 63 торпиљeрке и 471 подморница.
УКУПНО 1169 пловила од чега је 1/3 обезбедила Италијанска флота (што деценијама, па ни дан данас није познато већини нашег народа) учени смо да су то све обавили Француски бродови.
Евакуисано 135.591.официра и војника и (око 2.000 рањеника на Корзику у Француску).
ГУБИЦИ САВЕЗНИЧКЕ ФЛОТЕ ТОКОМ ОБЕЗБЕЂЕЊА ТРАНСПОРТА:
1 крстарица, 2 разарача, 6 дифтера и 5 подморница.
ЦЕНТРАЛНЕ СИЛЕ ИЗГУБИЛЕ СУ:
2 разарача и 5 подморница.
Посебно истичем и апострофирам:
НИЈЕДАН ТРАНСПОРТНИ БРОД СА НАШИМ ВОЈНИЦИМА И ЦИВИЛИМА НИЈЕ ПОГОЂЕН НИТИ ПОТОПЉЕН ТОКОМ УКРЦАВАЊА, ПЛОВИДБЕ И ИСКРЦАВАЊА НА КРФУ.
Наши губици по другим основима током транспорта били су:
18 погинулих и 80 рањених Српских војника.

Р Е З И М Е

Тако је из Албаније на Крф превезено 147.591. људи и када се томе дода и број превезених у Тунис, Француску и на Корзику као и око 5.600 војника и официра који су се заједно са Француским трупама повукли из Македоније у област Солуна током новембра 1915. године то је УКУПНО 164.691 војника и старешина Српске војске.
Током повлачења из Србије имали смо око 150.000 мртвих, 77.278 несталих војника и официра, као и 166.422 цивила.
НАШИ УКУПНИ ГУБИЦИ (војни и цивилни) су 243.877 људи.
На стравичном путу од Косова до приморја и Јадранске обале пропала је 1/3. Српске војске, од невремена, глади, физичке изнемоглости, убијања из заседа од племена и појединаца у Албанији, несталих у беспућу, снежним наносима и леду планинских гудура или враћајући се сами назад приликом напуштања својих јединица и тако умирали или падали у руке непријатеља, који су касније тврдили да су заробљени у борбама па одвођени у логоре из којих се врло мали број вратио по окончању рата.
Влада у Врховна команда када су стигли у Скадар почетком децембра 1915. закључили су да тамо непостоје никакви услови за опоравак а и сам опстанак војске на том простору. А ризичан је и због очекиваног напада са истока и запада од армија Аустро-Угарске и Бугарске војске. Због међусобног ривалства Француске, Енглеске и Италије, а посебно праве саботаже око избора места за опоравак и реорганизацију Српске војске као и превоза намирница из Бриндизија на Албанску обалу - Српска војска и избеглице су пуна 3 месеца биле изложене најстрашнијим мукама услед глади, хладноће и болести у мочварама Албанског приморја. Све је указивало да је тада Српска војска жртвована.
Гледано са данашње дистанце од преко 100 година слободно можемо констатовати, да су то биле невероватне и нечувене Историјске лекције о себичности великих сила којима су мале државе, ма колико им биле одане и корисне, третирали само као пионе у њиховим међусобним разрачунавањима.
ПРЕМА ТОМЕ:
Повлачење Српске војске са Косова у Албанско приморје представља један од најречитијих примера отпора таквој егоистичкој политици великих сила и сведочанстава о НЕПОКОЛЕБЉИВОЈ ВЕРНОСТИ СРПСКЕ ВОЈСКЕ СВОЈОЈ ЗАСТАВИ И ЉУБАВИ ПРЕМА СЛОБОДИ, СВОМ ВЛАДАОЦУ (КРАЉУ) И ОТАЏБИНИ.
Овај пример, такође показује и да је "ЉУБАВ ПРЕМА СЛОБОДИ МАЛИХ НАРОДА, ЈАЧА СИЛА ОД НАСИЉА ВЕЛИКИХ И МОЋНИХ".
Србија је после повлачења војске и Владе из земље, потпала под трогодишњу окупацију немилосрдних окупатора, кривицом Влада земаља АНТАНТЕ, али је ипак сачувала национално достојанство и језгро своје војске и тако наметнула моралну обавезу савезничким владама да јој помогну да настави борбу за СЛОБОДУ СВОЈЕ ОТАЏБИНЕ.
Ето честити потомци и поштовани пријатељи, колико је тешка, сурова и стравична судбина наших предака, а нама тешко ДА ИХ БАР ДОСТОЈАНСТВЕНО ПАМТИМО И НИКАДА НЕ ЗАБОРАВИМО?
Заувек слава и част нашим славним прецима ДИВ ЈУНАЦИМА светске историјске војне.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.