Острво ВИДО на коме је пре 102.године владала смрт,,данас 28.септембра 2018.године прекривено је потомцима и представницима њихове отаџбине Србије за коју су они овде умрли,а са жељом да им се ода дужна почаст на државној комеморацији.
Сви смо јутрос под посебним емоционалним стањем. Трећи дан нашег боравка на Крфу је уједно и дан због кога се већина из десетина градова и места Србије упутила на ово далеко путовање. А циљ је што масовније присуство потомака на острву ВИДУ где се данас одржавају државане комеморације пред маузолејом-спомен костурницом и тзв."ПЛАВОМ ГРОБНИЦОМ",делу Јонског мора између града Крфа и острва Вида.
Крећемо испред нашег хотела ОМИРОС углавном у једнообразним посебно за ову прилику припремљеним мајицама,са пуно државних и обележја нашег САВЕЗА,беџевима на реверима "100.ГОДИНА ОД ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА" и цветом "НАТАЛИЈИНА РАМОНДА" симболом умирања и ВАСКРСЕЊА СРПСКЕ ВОЈСКЕ. А онда долазак у велику Крфску луку где нас чека прво велико и пријатно изненађење. Паркинг у луци је препун аутобуса из целе Србије а стотине потомака и других наших суграђана чека укрцавање на огромни ферибот НИРЕАС који ће нас превести све заједно до острва Видо. Заједно са нама су и бројне делегације острва и града Крфа,грчки оркестар и учесници културно-уметничког програма, представници медија и многи,многи други. Величанствена слика и убрзано куцање срца нам је барометар који очитава ПОНОС што и својом бројношћу показујемо не само дужно поштовање према својим славним претцима већ и колико нам је стало да данас цела Србија од Суботице и Врања са севера и југа као и Кладова и Љубовије са истока и запада наше отаџбине буду ту на Крфу и Виду.
Док моћни ферибот сече таласе још увек помало немирног Јонског мора на коме је ових дана владало невреме на његовим палубама превладава нека чудесна атмосфера ишчекивања и напетости.Они који први пут долазе још увек нису свесни какво ће их осећање бола и поноса обузети кад кроће на тло острва и када се у повратку препунии туге зауставимо на тим плавим таласима да положимо венце на плаву Јонску колективну гробницу у којој заувек почива десетак хиљада наших предака умрлих од последица АЛБАНСКЕ ГОЛГОТЕ на острву смрти ВИДУ.
И док се приближавамо острву Видо да се на моменат присетимо како је оно изгледало пре 102.године,тачније у јануару 1916.године приликом искрцавања првих српских регрута и какав их је пакао сачекао тамо.
Мало острвце тада каменито и без вегетације североисточно наспрам града Крфа,површине око 70 хектара било је потпуно ненасељено и грци су га увек звали "острво змија" ,а срби ОСТРВО СМРТИ. Тачно 21.јануара 1916.године француске лађе искрцале су на њега прве групе најтежих болесника и хиљаде полумртвих дечака (регрута),тифусара Моравске дивизије из састава Чачанског и Пиротског батаљона. Личили су на живе лешеве који нису могли да изговоре ни једну једину реч, а ни уста да отворе како би нешто јели или воду пили. А први сусрет са острвом уместо спаса донео је кулминацију страдања. На острву у том моменту није било ничег па ни шатора и лежали су на голој земљи,а тупи звуци ледене кише данима су спајали небо и земљу каменитог острва.Тих првих дана,дневно је просечно умирало по неколико стотина болесних и потпуно беспомоћних несрећних младића. Французи су прве импровизоване шаторе - болнице подигли од платна бродских једара и весла. Постављена су таква 4 велика импровизована шатора са 2000 лежаја и простиркама од сламе.
Остале су сачуване од заборава тада записане речи једног француског лекара упућене на смрт болесним младићима:
"ОЗДРАВИТЕ СИНОВИ СРБИЈЕ, ЦЕЛА ВАС ФРАНЦУСКА МОЛИ!. ВАШЕ МАЈКЕ И СЕСТРЕ ПАЛЕ КАНДИЛА У ЗАВИЧАЈУ И МОЛЕ СЕ ЗА ВАШЕ ЗДРАВЉЕ. ВАША ДЕЦА ВАС ЧЕКАЈУ..."
Тек почетком фебруара постављено је 15 енглеских правих шатора,а у марту су изграђене и прве бараке. Због каменитог тла умрли су сахрањивани врло плитко и то тачно у 1289. рака или гробова. Собзиром да се наставило масовно умирање донета је одлука да се лешеви умрлих престану сахрањивати већ да се спуштајуу у море на пучини 12 миља далеко од обале. Сваки дан са француским санитетским бродом "Свети Франсоа од Асиза" одвожени су умрли и потапани у таласе Јонског мора без икаквих верских обреда тихо без помпе и суза. Слагана су мртва тела као метарска дрва у унутрашњост брода-шалупе и исто тако потапана у плаве дубине. Никада се неће знати тачан број наших предака бачених у Јонско море али сигурно је да их је више од 6000 овде нашло свој спокој и мир,далеко од родне груде и домовине на дну које ће постати и заувек остати колективна "ПЛАВА ГРОБНИЦА" српског народа. Најпотресније и најсликовитије је ту колективну несрећу нашег народа у својој поеми "ПЛАВА ГРОБНИЦА" опевао тада двадесетчетворогодишњи песник МИЛУТИН БОЈИЋ (1892-1917). И сам скрхан преласком преко Албаније данима је гледао бродове како односе та беживотна тела младића још млађих него што је он. Тако је највећа српска гробница изван граница Србије и добила свој поетски споменик. На његову и жалост целог српског рода и он је доживео сличну судбину и усуд своје генерације само годину дана касније 1917.године када је брод којим се враћао из Француске прогутао морски талас а са њим и великог песника. Сахрањен је уз највеће почасти исте године на српском војничком гробљу у Солуну на "Зејтинлику".
И да завршим ову причу о опису "ОСТРВА СМРТИ" пре једног века са цитатом МИЛОША ЦРЊАНСКОГ,који је на Крфу,Пантеону наше ратне славе,1933.године записао.
"На крају свега што је препатила Србија,чекаа је та ужасна гробница каменита и плава,што се сад,после толио година опет подиже у средиште догађаја око наше државе из мора. У плизму нашег збивања,тако,утиснута је опет слика тог острва,и као идеја, она нам свим мислима и жилама,свим жицама дрхћућим што држе земљу,јавља,да има непролазности,да има у ономе што нас распоређује сталног смисла."
Али пристали смо и искрцали се на Видо,па да опишем шта се сада дешава на њему и како оно изгледа данас,век касније.
Плато испред маузолеја - спомен костурнице био је тесан да прими све оне који су допутовали. А на улазу у маузолеј уместо непостављених бронзаних статуа војника непомични у ставу мирно стоје питомци Војне и Криминалистичко-полицијесје академије. Са десне стране улаза постројене бројне делегације са венцима и свежим цвећем а на левој свечани оркестар,учесници културног програма,представници средстава информисања и особље бројних протокола државних органа и града домаћина Крфа. Преостали део платоа скроз до обале Јонског мора и прилазна стаза закрчени су стотинама потомака у шаренилу боја и државних застава Србије и Грчке али и бројним заставама удружења потомака. Наравно међу њима је и наше Општинске организације на којој доминира свима добро препознатљива спомен костурница са Мачковог камена и натпис ОПШТИНСКА ОРГАНИЗАЦИЈА УДРУЖЕЊА ПОТОМАКА РАТНИКА 1912-1920."БРАЋА РИБНИКАР" ЉУБОВИЈА, коју већ данима поносно носи члан нашег удружења из Љубовије господин Видоје Аћимовић. При том у тако великој групи препознатљиви су и врло уочљиви и наших стотинак чланова допутовалих у организацији Републичког одбора Савеза потомака јер захваљујући председнику Покрајинског одбора са КиМ-е Радету Кнежевићу већина на себи има мајице са логоом обележавања 100.годишњице пробоја Солунског фронта и завршетка Првог светског рата.
Државна комеморација започела је интонирањем химни Грчке и Србије,парастосом и минутом ћутања који је све присутне уверио у нешто несвакидашње а мене лично у до сада недоживљено и помало нестварно. Да ли се мени само причинило или не,али тај осећај су поделили многи у разговору по повратку са острва? У том једном МИНУТУ ЋУТАЊА - СВЕ ЈЕ СТАЛО, КАО ДА ЈЕ И ВРЕМЕ СТАЛО. Гробна тишина без иједног јединог звука,шума и покрета учинила је немогуће могућим. Да се нико не накашље, не повуче ногом по калдрми,не направи никакв покрет који би изазвао звучни шум и оно што је свима било и остаће заувек урезано у памћење И МОРЕ ЈЕ СТАЛО. У том једном минуту као да нас је нека невидљива сила телепортовала у неки други беззвучни простор тишине, није се чуо ни један,једини удар таласа са пучине Јонског мора и тзв "ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ" у обалу испод маузолеја. Не није га било и нико га није чуо! И остаће то свима нама за цео живот да се питамо како је то могуће и шта се то стварно десило у том нестварном МИНУТУ ЋУТАЊА И ОДАВАЊА ПОЧАСТИ? А одата је за укупно 2.758 наших војника који овде почивају, од којих 1.232 са именима у касетама маузолеја и 1.532 неидентификована похрањених у два спољна бочна бункера.
Након те нестварне тишине приступило се полагању венаца од стране државних и других бројних делегација међу којима су биле:
Државна делегација Србије коју је предводио лични изасланик председника Републике господин Никола Селаковић заједно са министром министарства Одбране Ненадом Вулином и градоначелником Новог Сада госп. Милошем Вучевићем. Високе делегације Војски Србије и Грчке и војне морнарице Грчке, лични изасланик председника Грчке,представници Јонских острва и градоначелник града Крфа,градоначелници градова побратима града Крфа из Врања и Старе Пазове.... А онда су сходно протоколу полагању венаца приступиле бројне делегације удружења потомака ратника и удружења која негују револуционарне традиције ослободилачких ратова Србије. Част да као прва делегавција испред ових удружења и организација положи венац указана је нашем РЕПУБЛИЧКОМ ОДБОРУ САВЕЗА који је предводио председник Савеза пуковник у пензији Љубомир Марковић а у којој смо се налазили и нас двојица, председник удружења из Вршца госп. Никола Спремо и испред нашег удружења из Љубовије моја маленкост Сретен Цветојевић - Цвеле. Потом је венац положила делегација Друштва за неговање традиција у којој се као и сваке годие редовно налази праунук војводе Живојина Мишића господин Ђорђе Стојанац,па бројне делегације са подручја целе Србије међу којима и делегација ветерана ФК Црвена Звезда у којој су се налазиле легенде Јован "Куле" Аћимовић, Владимир Петровић "Пижон" и Душан "Дуле" Савић....По завршетку церемоније полагања венаца, присутнима се у име домаћина обратио градоначелник града Крфа господин Костас Николузос који је у свом емотивном излагању између осталог истакао и следеће:
"Поносни смо што смо део ваше историје. Никада нисмо ратовали једни против других". И додао да је на Крф од јануара до 21.фебруара 1916.године стигло више од 150.000 Срба војника и цивила,а Крф је две године био незванична престоница Србије. А своје излагање завршио је речима да европска перспектива земаља региона представља највећу гаранцију за мир и стабилност.
Обраћајући се у име председника Србије као лични изасланик господин Никола Селаковић између осталог је рекао ...да Србија сваког уважава,али да на првом месту поштује себе,своје пријатеље чува а нова партнерства мудро прави. Он је рекао да спомен.костурница и "плава гробница" представљају највеће споменике патње која је погодила српски народ. Додао је и да су "на Виду остали да вечно почивају и стражаре хиљаде најбољих српских синова које је изродило српско село шајкача и опанак". Наводећи да су тако промрзли,гладни и жедни спски ратници своју "вечну кућу" пронашли у братској Грчкој,а да је велика жртва родила велико пријатељство које траје и данас и трајаће док постоји грчки и српски народ. Острво Видо није било само острво страдања,већ и место опоравка,васкрснућа и наде за српске војнике да се боре до краја. "Након краћег опоравка српска војска била је спремна за борбу. Био је то први корак ка наступајућој великој победи. Никада наш опоравак не би био тако брз да није било љубави и бриге наше грчке браће". Такође додао је и да је велика љубав према слободи,борбеност и непоколебљивост духа српских војника морала бити награђена. "Србија је из Великог рата изашла као победника да је достојна велике победе показује и то што је после рата пружила руку побеђенима.Показало се да је боље 100.година преговарати него један дан ратовати". Додао је да захваљујући својим славним прецима,Србија данас живи у миру,слободно и подсетио да неупоредиво надмоћнији нису тада успели да победе Србију. Завршио је свој говор речима "Србију може да уништи она сама,ако престане да се сећа вас.Србија живи уважавајући друге а поштујући себе саму".
У кратком али врло ефектном културно-уметничком програму посебно емотивно деловао је његов завршетак када се из унутрашњости маузолеја појавио глумац Лазар Ристовски у некадашњој униформи српске војске и спуштајући се низ степениште према окупљенима поновио изговорена речи краља Петра Карађорђевића од пре 102.године .."МНОГИ ОД ВАС СЕ НЕЋЕ ВРАТИТИ СА ОВОГ ПУТА,АЛИ ЈА ВАШ СТАРИ КРАЉ ИДЕМ СА ВАМА".
Овим сјајним завршетком уметничког дела програма ближи се и крај званичне државне комеморације. Преостаје још полагање венаца од стране државне и војне делегације наше земље испред старог МОРНАРИЧКОГ КАМЕНОГ КРСТА, ту непосредно поред маузолеја који је уједно био и први споменик подигнут на острву. Открио га је 17.маја 1922.године у присуству бројних политичких,војних и црквених делегација обе земље краљ Александар Карађорђевић. Споменик је подигла краљевска морнарица Краљевине Срба,Хрвата и Словенаца и на њему су уклесане рећи . "БЕСМРТНИМ ХЕРОЈИМА ...КРАЉЕВСКА МОРНАРИЦА 17.МАЈА 1922.г."
Скромни споменик има велики значај,јер подједнако обележава трагедију свих оних који су уградили своје кости у темеље будуће драве,чији су се обриси нејасно назирали у тренуцима жртвовања. Уклесане речи су овековечиле бесмртност херојства српског војника,регрута,ученика,сељака, знаних и незнаних,који су своје мошти оставили на дну мора и у гробницама на обали Вида.
Пројекат изградње маузолеја из многих разлога, пре свега финансијских дуго нису реализовани. Маузолеј-костурница изграђена је тек за време владе Милана Стојадиновића за кога је речено да је као млад службеник министарства финансија 1916.године боравио на Крфу и ту постао крфски зет. Иначе пројекат је урадио рус НИКОЛАЈ КРАСНОВ,,један од најпознатијих архитеката свога времена. Надзорник радова који су трајали од 1936. до 1939.године био је крфски инжињер Јосиф Коен. Кости ратника који су били сахрањени на Виду као и свих других сахрањених на бројним војничким гробјима на острву Крфу чија су имена била позната пренети су у касете у унутрашњости маузолеја. Укупно 1232 касете постављене су по азбучном реду. Мошти 1532 неидентификована војника похрањене су у два спољна бочна бункера изнад којих се налази лице и наличје АЛБАНСКЕ СПОМЕНИЦЕ. Изнад врата мауозелеја испиане су речи "СРПСКИМ ЈУНАЦИМА -ЈУГОСЛАВИЈА".. У централном делу унутрашњости маузолеја наспрам улазних врата 1940.године академски сликар Лазар Личиноски израдио је мозаик "АЛБАНСКА ГОЛГОТА".
ПС. Напомињем,да по првобитном пројекту архитекте Николаја Краснова испред маузолеја на улазу недостају,односно никада нису ни урађене две импознтне статуе српских војника високе по 3,5 метара,а које су требале да симболизују вечну стражу и тако одају почаст српским страдалницима чије су кости у маузолеју али и хиљадама оних који су спокој нашли на дну Јонског мора или тзв, "ПЛАВОЈ ГРОБНИЦИ". Последњих година УНС (Удружење новинара Србије) и лист КУРИР покренули су и водили акцију сакупљања средстава за израду и подизање те две бронзане статуе како би коначно по пројекту и био завршен маузојеј на Виду. На жалост акција због недовољно прикупљених новчаних средстава није успешно доведена до краја,а требало је прикупити око 128.000 евра. Сматрам да никада није касно и да то није разлог да се обесхрабримо па ево и овог пута апелујем на све потомке и људе добре воље да помогну завршетак ове родољубиве акције и у крајњој линији нашег дуга према својим прецима,мученицима и страдалницима али и у векове бесмртним див јунацима. (На нашем сајту савезпотомака1912-1920.љубовија у врху са десне стране налази се линк са свим потребним подацима и упуствима за акцију: ОДУЖИМО СЕ СРПСКИМ ХЕРОЈИМА - ПОДИГНИМО СТАТУЕ ЈУНАЦИМА АЛБАНСКЕ ГОЛГОТЕ ИСПРЕД МАУЗОЛЕЈА НА ВИДУ).
Завршавамо данашњу комеморацију заједничким фотографијама испред маузолеја и жељом многих да се фотографишу и са сјајним Лазаром Ристовским који крећући се по платоу у војничком шињелу а и ликом подсећа на старог краља. Имамо утисак као да је краљ Петар ту међу нама. Наравно сви желе да уђу у маузолеј и потраже имена својих предака или једноставно виде како изгледа унутрашњост истог. Собзиром да нас је сигурно преко хиљаду то је скоро немогуће па ми који смо више пута били у њему не прилазимо већ уступамо места онима који су овде први пут и који унутра имају касете са земним остацима својих педака. И опет као и сваки пут када дођем овде, чујем исте реакције а оне се своде на то:
да наши најстарији потомци увек плачу и изговоре реченицу КО ЗНА ДА ЛИ ЋУ ОВДЕ ИКАДА ВИШЕ ДОЋИ и оне који долазе први пут и скоро увек кажу ЈЕДВА ЧЕКАМ ДА ДОЂЕМ ПОНОВО. А онда опет нестварна слика вијугаве колоне која се протеже од самог маузолеја па до пристаништа где нас чекају усидрени ферибот НИРЕАС,бродица са нашом заставом која редовно плови од Крфа до Вида и назад као и пловило ратне морнарице Грчке које ће превести високе државне и војне делегације на полагање венаца у "ПЛАВУ ГРОБНИЦУ". Укрцавамо се на ферибот и за разлику од доласка сада влада скоро потпуна тишина. Сви смо наравно као и увек препуни некаквог необјашњивиг поноса али и бола који нам стеже срца и грла и свака изговорена реч била би сувишна и парала би тишину за којој сви имамо насушну потребу. Чују се само моћни бродски мотори који секу таласе Јонског мора. А онда негде отприлие на средини између Крфа и Вида или острва смрти и васкрсења заустављају се пловила и моћне сирене парајући ваздух означавају МИНУТ ЋУТАЊА. Опет сви осећамо ону тишину мада сада некако другачије. Спуштамо јер тешко ми је да изговорим реч бацамо, собзиром да смо горе високо на палуби ферибота венце у таласе ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ. Нема и не постоје речи којима се може објаснити односно читаоцу дочарати речима тај осећај дубине бола који прожима цело људско биће. Пуковник, Никола и ја као и на Виду у име свих чланова удужења потомака ратника Србије од 1912 до 1920.године "бацамо" ловоров венац на таласе хладне Јонске гробнице док око нас немо као кипови стоје сви они који су успели да приђу до ограде ферибота и посматрају тај пад венца и након тога његово лелујање на води и удаљавање према Виду јер га таласи са пучине односе према обали острва смрти. Истовремено то се дешава и на пловилу грчке морнарице одакле опет као и на Виду државне и војне делегације обе државе спустају венце у море. Престанак звука сирене полако све нас враћа у реалност тренутка у коме се налазимо. Али и даље на броду влада тишина коју прекида нечија рецитација чувене Бојићеве "Плаве гробнице"

Стојте,галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
НАД ОВОМ СВЕТОМ ВОДОМ
.................................................. пада,
Лежи гробље храбрих,лежи брат до брата,
Прометеји наде,апостоли јада.

Речи се губе и мешају поново са грмљавином моћних бродских мотора и бујицом емоција које се мешају са свим тим и у сваком од нас. Кога то може оставити равнодушним и сама помисао да смо изнад гробнице десетак хиљада наших дедова,прадедова,чукундедова и осталих сродника предака,једном речју Српске младости која је овде пе 102.године завршила свој мученички и јуначки овоземаљски живот. Они због сурових агресора и освајача који су им поробили родне куће и отаџбину нису могли чак ни да умру у својој земљи. Нису имали право чак ни на своју гробницу већ заједно помешани и у смрти са својим друговима саборцима (војницима и официрима) након преживљеног пакла почивају у дубинама грчког Јонског мора. Сувише тешко и болно да би се правим речима исказао степен бола и поноса што смо имали такве претке и такве судбине али и дубоко убеђење свих нас ДА ИХ НИКАДА НЕ СМЕМО ЗАБОРАВИТИ. Њих који су својом патњом и "Христовим" голготским мукама поплочали пут својим телима од отаџбине преко Албаније до братске Грчке и острва Крфа. А онда након преживљених шеснаест кругова Дантеовог пакла од којих је један поред острва Вида сигурно и хладно дно Јонског мора,они који су васкрсли, вратилису се само другим можда још тежим путем у отаџбину. Оставили су иза себе под борбом стотине хиљада познатих и непознатих гробова својих сабораца,али су се преко Солуна,Доброг поља,Кајмакчалана и осталих бројних познатих и непознатих врхова освајајући сваки на бајонет и умирући као у откосима победоносно вратили и ослободили своју поробљену земљу. Нема и не постоји цена у свету којом се то јунаштво,храброст и челична воља могу платити и наградити. Зато искажимо је и покажимо бар кроз поштовање,незаборав и вечну захвалност нас њихових потомака и свих будућих који ће доћи за нама. ЈЕР ОНИ ЗАУВЕК МОРАЈУ ЖИВЕТИ.
У таквом расположењу искрцавамо се са ферибота у великој Крфској луци и одмах укрцавамо у следећи које ће нас превести до луке Игуменица и копненог дела братске Грчке земље. А онда нас чека дуго путовање до Солуна и комеморације које ће уследити у наредним данима баш на тим местима Солуну, Поликастру,Добром пољу,Кајмакчалану...
Док са ферибота који се удаљава према Игуменици а у залеђу нам остаје митски чаробни Крф и острво смрти Видо размишљам о речима које је крајем Првог светског рата на војничком гробљу на Виду приликом служења парастоса изговорио митрополит Димитрије. А рекао је том приликом, "ОСТРВО ВИДО ПОСТАЋЕ ЗА БУДУЋЕ НАШЕ СРЕЋНИЈЕ НАРАШТАЈЕ СРПСКИ ЈЕРУСАЛИМ,ЗБОРИШТЕ ЗАХВАЛИХ ПОТОМАКА".
Проценимо сами колико је био далековид или прозорљив и да ли је данас век након тога управо тако и да ће тако заувек и бити док живи макар и један једини потомак наших славих предака.