Традиционално као и сваке године, почев од 1996.г.у организацији САВЕЗА удружења потомака ратника Србије 1912-1920.г. као иницијатора и суорганизатора са градовима и општинама домаћинима, обележена је 157.годишњица - ДАНА ПРЕДАЈЕ ГРАДОВА КЊАЗУ МИХАИЛУ и КНЕЖЕВИНИ СРБИЈИ од стране Турске и њеног султана Абдул Азиза 1867.године.
Сјајан домаћин сусрета, данас 19.априла, по пет пут (почев од 1996.када је баш у Ужицу потписана ПОВЕЉА о братимљењу ових градова) био је прелепи град Ужице. А започело је окупљањем делегација (градова и наших градских и општинских организација Савеза) из Београда, Шапца, Смедерева, Љубовије и домаћина Ужица. Градоначелница града Ужица др. Јелена Раковић Радивојевић приредила је званични пријем за све пристигле делегације градова (изузев Кладова која се на жалост није појавили као ни прошле године) и Републичког одбора Савеза.Током пријема, након поздравних речи градоначелнице у пријатном и опуштеном амбијенту размењена су искуства и поуке о овом значајном историјском догађају. Нашу делегацију из Љубовије предводила је Заменик председника општине проф. Милица Стефановић и моја маленкост у својству председника општинске организације удружења потомака ратника 1912-1920. "Браћа Рибникар".
По завршетку пријема, делегације су се на челу са градоначелницом упутиле пред саборни храм Св.Ђорђа где су положени венци свим палим за слободу Србије. Бројним представницима средства информисања, сходно протоколу домаћина, изјаве за штампу дали су градоначелница, председник САВЕЗА проф Стратимировић и моја маленкост.
Након полагања венца у Градском културном центру, Друштво историчара Ужица у сарадњи са ученицима ОШ-е "Димитрије Туцовић" из Чајетине, приредило је пригодан сценски програм на тему "Кнез Михаило". Такође у холу културног центра постављена је и тематска ликовна изложба ученика са конкурса "Кнез Михаило и ослобођење Ужица".
Домаћини су се потрудили да посетимо и Историјски архив града, Музеј града Ужица и Ликовну галерију у којима смо имали прилику да се сусретнемо и упознамо са огромним културним и историјским благом којим овај прелепи град на обали реке Ђетиње обилује.
Обележавање 157.годишњице завршено је у једном од ужичких ресторана уз дружење и размену пригодних поклона. Наша делегација граду Ужицу уручила је уметничку слику (уље на платну) са тематиком наслеђа порушеног старог Сокол града, а свим осталим делегацијама пригодне поклоне са мотивима Љубовије.
По завршетку званичног дела протокола домаћина, делегације САВЕЗА, Шапца и Љубовије на ужичком гробљу "Сарића осоје" положили су венац и одали дужне почасти недавно преминулој Миљки Пилчевић бившој председници ГО нашег САВЕЗА Ужица, која је више од 20.г. била незаменљиви учесник свих сусрета "Предаје градова" и која је оставила неизбрисив лични печат не само када је у питању ова манифестација, већ и у историјату града Ужица.
Растали смо се уз братске поздраве и "ДО ВИЂЕЊА" следеће године у граду Шапцу.
А до тада и обележавања 158. годишњице "ПРЕДАЈЕ ГРАДОВА" подсетимо се ШТА СЕ ТО ДОГАЂАЛО тог 19. априла 1867.г. и ЗАШТО ЈЕ он толико важан за историју Србије и српског народа?
А битан је, јер је као последица убиства бакалског шегрта - дечака Саве, који је чекајућу у реду за воду испред Чукур чесме (недеља на Св.Тројице 1862.г) од стране турског војника низама тешко повређен и бомбардовања Београда са Калемегданске тврђаве (уторак 1862) на захтев Србије и велику дипломатску активност књаза Михаила код гарантних сила и царске ПОРТЕ, иницирано одржавање тзв. "КАНЛИШКЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ" и коначно решавање питања ТРАЈНОГ ИСЕЉАЈА ТУРАКА ИЗ ПОРОБЉЕНИХ ГРАДОВА СРБИЈЕ.
Конференција је одржана у месту КАНЛИЏА поред Истанбула у летњој резиденцији великог везира ФУАД паше. од 22.јула до 4.сештембра 1862.г. Одржано је укупно 10.сесија (састанака). Турску су представљали, велики везир ФУАД-паша и министар спољних послова АЛИ-паша, а гарантне силе чланице ПОРТЕ заступали су тада акредитовани дипломатски представници (конзули) у Цариграду. Енглеску је заступао сер Хенри А. Булвер, Француску маркиз Де Мутије, Аустрију Де Прокеш Остен, Пруску барон Г. Вертерн, Италију гроф. Грепи (чијем се учешћу противила Аустрија, али је он рекао да је легитимни представник тада међународно признате Сардиније) и Русију кнез А. Лебанов. КАНЛИШКИ СПОРАЗУМ садржи 12.чланова. ПРОТОКОЛ је потписан 4.септембра, а преточен у ЦАРСКИ ФЕРМАН са придодтим закључцима конференције и предат у подне 24.септембра 1862.г. лично књазу МИХАИЛУ од стране мухафиза београдске тврђаве РАШИД паше Царски ферман је обнародован је одмах сутрадан 25. септембра у "СРБСКИМ НОВИНАМА" број 112.
Реализован је исељајем и рушењем УЖИЧКЕ тврђаве крајем септембра, а СОКОЛСКЕ од 10.до 22. октобра 1862.г. Завршио се ослобађањем и коначним исељајем турских војника и становништва, предајом Србији градова Београда, Шапца, Смедерева, Фетисама (данашњег Кладова) и острва (тврђаве) АДА-КАЛЕ од 19.до 26.априла 1867.г.
На данашњи дан 19.априла (а по старом календару 6.априла) 1867.године испред зидина Калемегдана, тачно у 10h и уз присуство огромног броја грађана из Београда, Панчева, Земуна..започела је и званична предаја кључева горе наведених градова, од стране заповедника Београдске тврђаве АЛИ РИЗА паше књазу МИХАИЛУ ОБРЕНОВИЋУ.
Поред књаза примопредаји је присуствовала и цела влада кнежевине Србије на челу са председником и министрима, митрополитом СПЦ-е МИХАИЛОМ, председником Савета и свим конзулима (дипломатски представници страних земаља), више чиновништво, као и народним изасланицима из целе Србије, уз свечано постројену кнежеву гарду. АЛИ РИЗА паша сачекао је долазак књаза на свечану бину у пратњи свог комплетног генералитета.
По предвиђеном протоколу, књаз Михаило у пратњи своје јахаће гарде и једног пешадијског вода на белом коњу хату појавио се тачно у 10 часова. Обучен у свечану надвојводску (ђенералску) парадну униформу (црвени мундир са белим панталонама и тророги шешир са великом перјаницом), дочекан је громогласним клицањем присутног народа и поздравом постројене српске и турске војске. На свечаној трибини дочекао га је Али Риза паша - дубоко се поклонивши.
Након читања ЦАРСКОГ ФЕРМАНА (турског султана АБДУЛА АЗИЗА) на турском и српском језику у знак поздрава и тријумфа огласио се 21.топовски плотун. Тада је пред постројеним турским батаљоном, Али Риза паша на црвеном кадифеном јастучету опточеним златним гајтаном, књазу МИХАИЛУ предао кључеве горе наведених градова. Уз звуке песме ПРАГ ЈЕ ОВО МИЛОГ СРПСТВА, књаз их је високо подигао да би их сви видели. На бедемима КАЛЕМЕГДАНСКЕ ТВРЂАВЕ тада се поред турске, подигла и завијорила и СРПСКА ЗАСТАВА.Турски војници су сишли са бедема а на њихово место стали су српски војници. Тада је књаз Михаило свечано и победоносно на белцу хату (иначе поклон добијен од султана АЗИЗА приликом званичног пријема књаза Михаила у Цариграду - палата ДОЛМА БАХЧЕ од 27 до 30.марта 1867.) ујахао у Калемегданску тврђаву. Касније је у исту ушао и српски митрополит МИХАИЛО са свештенством да је освешта.
И док је у целом Београду трајало општенародно весеље и коло се вило са пристаништа од Савамале преко Славије и Калемегдана до Савамале без прекида, турски војници из гарнизона са Калемегданске тврђаве силазе на савско пристаниште и укрцавају се у српски брод "ДЕЛИГРАД" купљен 1861.г. у Италији, дуг 58. и широк 7 м. јачине 100 кс. са 450 тона носивости и плаћен 130.000 форинти) који их је превезао до Рашчука и Видина. Делиград је пловио под нашом српском заставом јер је то сходно одредбама "ЈЕДРЕНСКОГ МИРА" одобрио лично султан. Такође "Делиград" је превезао и турске војне посаде из Шапца, Смедерева, Фетислама (данас Кладово) и острва - тврђаве Ада Кале (више не постоји јер је потопљена изградњом хидроакомулације Ђердап). А као што сам раније већ рекао из УЖИЦА и СОКОЛ ГРАДА војне посаде и турско становништво споразумно и мирно исељене су преко Дрине непосредно пре спаљивања Ужичке у септембру и минирања Соколске тврђаве у октобру 1862.године.
И тако је мудри књаз Михаило успео да без испаљеног метка и без и једне људске жртве, мудро вођеном политиком, користећи пре свега вештине и достигнућа дипломатије у политици ОСЛОБОДИ СРПСКЕ ГРАДОВЕ поробљене још у XV веку или тачније давне 1459.године.
Повраћена потпуна независност, суветенитет и територијални интегритет наше миле отаџбине Србије, уследио је и формално-правно 1878.г. ОДЛУКАМА "БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА".
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.