Имајући у виду да су данас (4.фебруара 2023.године) наши честити ПОТОМЦИ заједно са председником САВЕЗА, проф. Иваном Стратимировићем, обележили 96.годишњицу од смрти великог јунака и војсковође сердар ЈАНКА ВУКОТИЋА, команданта САНЏАЧКЕ ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ ЦРНЕ ГОРЕ, ево и најосновнијих података о чувеној МОЈКОВАЧКОЈ БИТЦИ.
Свакако да на почетку без дилеме желим да кажем, да оно што је ратне 1914.год. од 15.до 22.септембра био бој на МАЧКОВОМ КАМЕНУ, то је од 6.до 8.јануара 1916.године био бој на МОЈКОВЦУ. Свакако су и један и други били „СРПСКИ ТЕРМОПИЛИ“ и заувек ће остати на понос и дику сваког правог СРБИНА и ЦРНОГОРЦА, док је века и света. Јер места на којима се храбро и без и мало страха „Давид“ супроставља далеко снажнијем и надмоћнијем „Голијату“ и где сваки метар остаје прекривен лешевима и натопљен крвљу НИКАДА, али баш НИКАДА, НЕ СМЕ ДА СЕ ЗАБОРАВИ!
Радује и податак, да се од ове 2023.год. БИТКА ОПЕТ ДОСТОЈАНСТВО ОБЕЛЕЖАВА И НА МОЈКОВЦУ у Ц. ГОРИ.
А шта рећи о битци?
Битка је вођена од 06.01.до 08.01.1916.г.у околини Мојковца и у њој је Санџачка војска краљевине Црне Горе успешно зауставила офанзиву аустроугарске војске, чиме је омогућила повлачење СРПСКЕ војске преко дела Црне Горе на Јадранско приморје и каснију евекуацију на север Африке, Корзику и Крф и Видо на Јонском мору.
Иначе МОЈКОВАЧКА БИТКА је практично само завршна фаза веће војне операције у војној историографији познатијој као „МОЈКОВАЧКА ОПЕРАЦИЈА“ коју је ЦРНОГОРСКО-САНЏАЧКА ВОЈСКА јачине око 30.000 војника водила (бранећи) фронт од БОКОКОТОРСКОГ залива до ЗЛАТИБОРА и УЖИЦА од октобра 1915.до 16.јануара 1916.г.када је и званично капитулирала.
У почетној фази није било већих и значајнијих окршаја, све до момента када команда аустроугарске војске увиђа намеру српске војске да се преко територије Црне Горе повуче на Јадранско приморје. Тада АУ војска све своје расположиве снаге усмерава на тај правац. Око 20.000 војника и 70.топова распоређено је на линији фронта Рожаје – Сјеница – Бјело Поље а други део је нападао из правца Пљеваља према Прибоју и Мојковцу. Трећа групација са врло јаким снагама и око 200 топова усмерена је из правца Боке према Ловћену.
Стање црногорске војске у целини било је врло тешко, пре свега имајући у виду чињеницу да нису имали зимске униформе, већ одећу у којој су дошли од својих кућа, а следовања хране су била нереодовна и минимална. Наоружани су били пушкама калибра 7,62 мм тзв. „Московке“ где на већини уопште није било бајонета. Цела Санџачка дивизија имала је укупно само 39. тешких митраљеза „Максим“, што би значило само по 1.на батаљон. Стање са муницијом било је још катастрофалније и кретало се од 200.до 400 метако по свакој пушци, а артиљеријом више него катастрофално, са малим бројем топова и свега 80.граната мањег и 35.већег калибра. Бројно стање људства било је око 6.500 војника, наспрам 20.000 непријатељских (или однос 3:1 у корист непријатеља).
До главног окршаја дошло је (не случајно баш уочи БОЖИЋА) на „БАДЊИ ДАН“ 6.јануара, када је главнокомандујући АУ војске генерал РАЈНЕР издао НАРЕДБУ за општи напад, очекујући да ће управо због прослављања БОЖИЋА наићи на неспремну црногорску војску. Међутим, испоставило се да је главнокомандујући црногорске војске сердар ЈАНКО ВУКОТИЋ био одлично припремљен и добро се организовао према тренутној ситуцији на бојишту имајући у виду стање и услове своје војске. На централном бојишту у местима РАЗВИШТЕ и БОЈНА ЊИВА, распоредио је ДОЊОМОРАЧКИ батаљон КОЛАШИНСКЕ бригаде наспрам 6. (шестог) АУ пука.
Уз силне јурише и против јурише које су пратили огромни губици, положаји су се наизменично губили и повраћали, али је Доњоморачки батаљон успео да до 14.часова задржи поседнуте положаје. Међутим након праве артиљеријске канонаде и страховитим јуришом АУ брдске пешадије, морали су да се повуку са Бојне њиве. Али остатак Колашинске бригаде, а пре свега они на РАЗВИШТУ као главној стратегијској тачки у продору према Мојковцу, успели су да одбију све нападе непријатеља и задрже се на поседнутим положајима, иако је те нападе директно предводио генерал Рајнер. Поред Бојне њиве, АУ војска успела је да овлада и врло значајним висом УЛОШЕВИНА и на тај начин крајње озбиљно угрози тзв. „МОЈКОВАЧКА ВРАТА“ и самим тим у крајњој линији реши битку у своју корист. Увиђајући да би следећи дан 7.јануар (на БОЖИЋ) могао бити кључни за исход битке, сердар Ј. ВУКОТИЋ напушта свој штаб у Колашину и одлази директно на положаје код Мојковца где са бригадиром ПЕТРОМ МАРТИНОВИЋЕМ и члановима дивизијског штаба преузима руковођење даљим током битке. Тада се и доноси ОДЛУКА да се у рану зору изврши контранапад на изгубљене положаје са циљем да се исти без обзира на жртве поврате.
Под окриљем ноћи и јутарње магле, УСКОЧКИ батаљон пребацује се из села РАКИТЕ у ГИЛОНОГЕ и у густој шуми директно се судара са АУ снагама које су такође раном зором кренуле у напад. На том делу шуме и под дубоким снегом, развила се таква страшна борба да не постоје праве речи којима се она може описати.У истом моменту са десног крила Ускочкког батаљона према Бојној њиви у напад је кренуло пет батаљона и две чете извиђача КОЛАШИНСКЕ бригаде као и први и трећи РЕГРУТСКИ батаљон из ДРОБЊАЧКО-УСКОЧКЕ бригаде. Јуриши и противјуриши се ређају и смењују скоро без престанка уз огромне губитке обе зараћене стране.
Главни напад према Бојној њиви извео је РОВАЧКИ батаљон под командом МИЛИНКА ВЛАХОВИЋА, који након бројних јуриша и повлачења у снажном противјуришу успева да заузме косу која се са РАЗВОЈИШТА спушта према Бојној њиви. Око 15 час. АУ војска у борбу уводи и своје последње резерве што је приморало Ровчане да се пред далеко надмоћнијим непријатељем повуку са освојених положаја, али остали освојени положаји Колашинске бригаде су задржани.
Овде посебно треба истаћи улогу првог и трећег РЕГРУТСКОГ батаљона (снажни младићи старости 18-21.г.) који су имали ЗАДАТАК – ДА ПО СВАКУ ЦЕНУ ПОВРАТЕ БОЈНУ ЊИВУ. А њу су бранила 3.реда бодљикаве жице и бројни митраљези АУ војске распоређени у рововима. Први јуриш је био безуспешан, али након предаха дични младићи и ако под правом кишом метака из митраљеза и стрељачког наоружања као и артиљеријским гранатама које су орале сваки комад земље и 3.реда бодљикаве жице неустрашиво јуришају, али нису успели да поврате положаје на Бојној њиви па се повлаче на полазне положаје. Тада наступа можда и кључни моменат МОЈКОВАЧКЕ БИТКЕ. Сердар Јанко у борбу уводи и последњу резерву коју је црногорска војска имала ДРОБЊАЧКИ БАТАЉОН. Наредба је јасна „ПО СВАКУ ЦЕНУ ЗАУЗЕТИ БОЈНУ ЊИВУ“! У 11,30 часова отпочео је напад и Дробњачки батаљон је успео да заузме први ред ровова али не и други и морао је да се повуче на полазне положаје. Након кратког предаха и припреме, попуњавају се у једну линију и ПОНОВО КРЕЋУ у СИЛОВИТ ЈУРИШ и борбом
„НА БАЈОНЕТ и НОЖ“ улећу у ровове АУ војске и један по један успевају да их освоје. АУ снаге су се у паници повукле. Али још увек МОЈКОВАЧКА БИТКА није била окончана и коначно добијена.
Генерал РАЈНЕР не мирећи се са губитком БОЈНЕ ЊИВЕ, уводи у борбу 205.бригаду као своје последње снаге из резерве и након артиљеријске припреме креће у силовит контра јуриш. Међутим храбри Дробњаци и Ровчани успели су надчовечанским напорима да одбију и тај напад.
Нови јуриш са исуканим мачем испред својих АУ војника повео је лично генерал РАЈНЕР али није успео да заузме и поврати БОЈНУ ЊИВУ.
Борбе око Мојковца вођене су још неколико дана, али далеко мањим интензитетом и то је ОМОГУЋИЛО СРПСКОЈ ВОЈСЦИ ДА СЕ ПОВУЧЕ планираним правцем у Јадранско приморје и истовремено онемогућило аустроугарској да јој пресече одступницу и изврши опкољавање и коначно уништење или одвођење у заробљеништво.
Црногорска војска ће 16.јануара „положити оружје“ потписивањем капитулације и тиме и практично престати да постоји.
Ми честити ПОТОМЦИ и поштовани пријатељи, НЕ СМЕМО никада у слободарској и независној нам отаџбини Србији ЗАБОРАВИТИ, да су горе поменути младићи црногорске војске, 7.јануара (на БОЖИЋ) те ратне 1916.године ГОЛОРУКИ ЈУРИШАЛИ У РОВОВЕ НА БАЈОНЕТЕ И НОЖЕВЕ аустроугарских војника ДА БИ СРПСКОЈ ВОЈСЦИ ОМОГУЋИЛИ ПОВЛАЧЕЊЕ а самим тим и све оно што се након тога издешавало до 1918.године и њеног победоносног повратка у отаџбину СРБИЈУ.
Можда то и најбоље описује реченица Светог владике НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА ЖИЧКОГ И СРПСКОГ, а она гласи:
„ДА НЕ БЕШЕ ОНОГ КРВАВОГ БОЖИЋА НА МОЈКОВЦУ НЕ БИ БИЛО НИ НАШЕГ ВАСКРСА НА КАЈМАКЧАЛАНУ „.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.