У понедељак 16.августа 2021. год.у Београду, испред куће (сада музеја) краља Петра Првог Карађорђевића, достојанствено и уз максималну примену мера Владе Србије и кризног штаба у борби против КОВИДА 19, обележена је 100.годишњица од смрти краља Петра.
Изузетно висока температура од 40-ак степени целзијуса није спречила ни званице, ни госте а ни бројне грађане (улаз био слободан) да се окупе у дворишту испред краљеве куће, јер значај датума који се обележавао је управо и налагао један такав однос свих присутних. Сходно таквом односу и уз дужно поштовање и захвалност организатору Општинском одбору удружења потомака ратника 1912-1920. Савски венац на позиву, допутовала је и делегација нашег Удружења потомака "Браћа Рибникар" из Љубовије, коју су представљали председник - хаџи Сретен Цветојевић "Цвеле" и Цветко Ђукановић. При том, нашем удружењу и председнику проф.Цветојевићу лично, указана је изузетна част да се као један од троје планираних говорника поред проф.др. Адама Софронијевића и госп. Драгане Јуришић из Београда, обрати присутнима и говори о лику и делу краља Петра.
А наш председник је, како рекоше, ефектним и више него емотивним наступом из једног "посебног угла", представљајући краља Петра превасходно кроз људску и родитељску, па тек онда владарску димензију "натерао" сузе у очи и оним најтврдокорнијим, који кажу да им очи врло ретко или скоро никад не засузе. А говорећи о тој људској и владарској величини, једноствености, топлини душе и дубини осећања према својим војницима али и обичном народу чији је краљ био, проф.Цветојевић је краља Петра, представио кроз његов однос и поступак према сељанки Макрени Спасојевић, мајци војника Маринка из села Словац код Лајковца, између осталог рекавши следеће:
И тако, пратећи нашу војску у одступању према Косову и даље према Јадранској обали а све са надом да ће пронаћи свог сина Маринка и дати му пртену кошуљу и плетене вунене чарапе за предстојећу зиму, јер јод куће је мобилисан отишао у сред лета... и тако је дошла до Везировог моста. А када се пред Везировим мостом појавио стари краљ са пратњом, скупила је храбрости, пришла краљу Петру и обратила му се речима:
"Узми ово господару и навуци преко чизама, тако ћеш лакше прећи преко моста. Кад пређеш мост, теби оне више неће требати господару. Скини их и потражи мог сина Маринка Спасојевића из ваљевског села Словац, твога војника у Ужичкој војсци. Ако ико мог Маринка, а даће Бог да је жив, може наћи, можеш само ти господару и нека ти је то пред Богом највећи аманет".
То обраћање и Макренину молбу, тада је записао Богосав Марјановић и зато данас о том необичном и несвакидашњем догађају имамо од заборава сачуван писани историјски траг.
А упорно се распитујући, током голготског преласка преко Албаније, тражио је стари краљ војника Маринка, искрено желећи да му преда мајчине чарапе, али на жалост, није га нашао, јер Маринко није успео да жив пређе тај страшни голготски пут и остао је на вечној стражи негде у врлетима и беспућу Албаније.
..... И прошле су три дуге године од тог догађаја и тријумфалног повратка старог краља у ослобођену отаџбину али племенити краљ Петар, није заборавио војникову мајку Макрену и њен аманет, као ни вунене беле чарапе које је носећи са собом пажљиво чувао и донео натраг у ослобођену престоницу. Убрзо је у село Словац упутио државног саветника проф. ИЛИЈУ ЂУКАНОВИЋА, са задатком да јој пренесе тужну вест о смрти њеног сина јединца и врати јој вунене чарапе. На жалост државни саветник у Словцу није затекао Макрену живу, а по речима њених комшија умрла је баш ту на сеоском гробљу у Словцу, током сахране младог аустроугарског војника, који је као рањеник био у Макренином комшилуку и чија је последња жеља пре смрти била, да га ако ту умре и буде сахрањен, ожали мајка Макрена. А био је млад баш као и њен Маринко. И кукала је Макрена на сахрани тог младог аустроугарског војника, баш као да је сахрањивала свога сина Маринка (о коме већ дуго ништа није знала) и током сахране престало је да куца и њено срце. ТАКО ЈЕ УМРЛА МАРИНКОВА МАЈКА МАКРЕНА.
Искрено је дирнула и ражалостила та вест старог краља, коју му је државни саветник донео, али се на томе није завршило. И можда јединствен и незабележен случај у историји свих светских монархија и суверена - краљева, на чему је проф. Цветојевић посебно акцентирао, апострофирајући необичност, непоновљивост и јединственост краља Петра, је управо следећи његов поступак.
ЛИЧНО ОД СВОГ НОВЦА, НА СКРОМНОМ СЕОСКОМ ГРОБЉУ У СЛОВЦУ, ПОДИГАО ЈЕ СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈЕ (СПОМЕНИК) МАКРЕНИ И ЊЕНОМ СИНУ, ВОЈНИКУ МАРИНКУ. А на њему је писало:
"Овај споменик подиже Петар Карађорђевић, МАКРЕНИ Спасојевић, која лежи овде и њеном сину МАРИНКУ, који се вечним сном смири у гудурама Албаније".
Али, ни то није дефинитивни крај ове животне, људске и владарске приче о краљу Петру и војниковим чарапама.
У последњим самртним часовима у овој истој вили (сада музеју) а тада краљевој кући званој "Павловића вила", 16.августа 1921.године, непосредно пре краљеве смрти, ИСПОД ЈАСТУКА, болничар је пронашао СЕЉАЧКЕ ДЕБЕЛЕ БЕЛЕ ЧАРАПЕ. Тада се умирући краљ Петар, последњим напорима и тихим шапатом обратио болничару речима "ОБУЈ МИ ИХ, ДА УГРЕЈЕМ НОГЕ" и заувек склопио очи на свом војничком гвозденом кревету. Е такав је био јединствени и непоновљиви стари српски краљ Петар. А наш председник проф. Цвеле, обраћајући се присутнима пред краљевом кућом и као хађжија, између осталог рече:
"Знао је наш мудри и племенити краљ Петар, покој му души и вечни помен, да се пред Господа "иде" празних руку и без ичега из овоземаљског живота, осим добрих и лоших дела. А ово људско и владарско дело је више него добро дело и Богу мило, а нама потомцима и свим грађанима отаџбине Србије па и шире, говори више о животу и лику краља ПЕТРА, него све биографије и томови написаних књига".
Но, ни то није крај ове приче, јер она има и свој историјски срамни наставак и коначни на понос и част данашњих потомака крајњи верски, родољубиви и људски епилог.
А сраман је утолико, што је настанком нове комунистичке државе након 1945.године и планским и перманентним затирањем српства и свега што је чак и у назнакама асоцирало и подсећало на краљевину Србију и њеног историјског краља ослободиоца ПЕТРА ПРВОГ КАРАЂОРЂЕВИЋА, морало заувек нестати. И тако у забаченом селу СЛОВАЦ код Лајковца, на маленом сеоском гробљу, ваљда само због оног што је на споменику писало, да спомен подиже Петар Карађорђевић СПОМЕНИК ЈЕ ПОРУШЕН и нетрагом нестао.
Али, човек снује а Бог одлучује. А одлучио је, да се 65.год. касније, тачније 2011.порушени споменик као феникс из пепела обнови. Захваљујући председнику Друштва српских домаћина и великом родољубу и патриоти родом из Јадовника, који дуго живи и ради у Јоханесбургу, госп. НИЋИФОРУ АНИЧИЋУ - СПОМЕНИК ЈЕ ОБНОВЉЕН.
Иначе, предиван културни програм употпунили су и: песникиња Љиљана Томић из Панчева, ансамбл Растислава Благојевића и хор "Гледанице" уз сјајног аниматора - водитеља програма Милорада Мише Ћирића.
Заслужним установама и појединцима додељена су признања а програм је завршен у атријуму - холу Музеја, са ликовном изложбом сликарке Љиљане Стефановић "Љис" из опуса радова на тему "Великог" рата и нумизматичком поставком пригодних кованица, председника Српског нумизматичког друштва "ИДИМУМ" госп. Југослава Милетића, такође на тему Првог светског или "Великог" рата.
Да све протекне беспрекорно, побринула се више него агилна и вредна председница Општинског одбора Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. Савски венац, са својим сарадницима и особље Музеја краља Петра.

Видео погледајте овде.