На данашњи датум 10.августа 1913.године окончан је ДРУГИ БАЛКАНСКИ РАТ.
А вођен је од 29.јуна до 10.августа 1913.године између Бугарске (500.000-600.000 војника) са једне и савезница Грчке (150.000-230.000) и Србије (348.000), којима су се прикључили Црна Гора (12.000), Румунија (300.000-500.000) и Турска (250.000 војника) незадовољне поделом освојених територија након завршетка ПРВОГ БАЛКАНСКОГ РАТА.
Након протеривања Турске са простора КиМ и Македоније, Србија, Грчка и Бугарска настојале су задржати освојена подручја. Освојене територије у Македонији између Бугарске и Србије биле су решене тајним додатком из УГОВОРА О ПРИЈАТЕЉСТВУ И САВЕЗУ, али питање дела македонске територије између Грчке и Бугарске остало је отворено, а при том су изневерене жеље и надања македонског народа.
ЛОНДОНСКИМ МИРОВНИМ УГОВОРОМ од 30.маја 1913.године СРБИЈА је повратила своју територију на подручју КиМ и Рашкој области и овладала западном и средишњом Македонијом чиме је постала јака и респектабилна регионална сила. Грчка је добила јужну Македонију заједно са Солуном, Црна Гора је добила део Рашке области (Санџака) и Ким-е, а Бугарска подручје Тракије од линије Енос - Мидија и источни део Македоније. Србија је наравно била незадовољна због губитка територија у Албанији и самим тим изласка на море (Скадар) па је тражила обновљање уговора са Бугарском (због помоћи на Једренима) рачунајући на уступке од Бугарске у Македонији. Србија је тражила цело подручје Македоније а Бугарска је сматрала да Србији припада само један део.
Тачка раздора између Бугарске и Грчке датира још са почетка ПРВОГ БАЛКАНСКОГ РАТА и питања Солуна.
Тако су Бугари незадовољни постојећим стањем већ 16.маја 1913.год.почели довлачили своје снаге са подручја Тракије на успостављену границу разграничења између Бугарске и Србије, а истовремено и концентрацију дела својих снага и према Грчкој. Ти покрети бугарских снага условили су успостављање САВЕЗА између Грчке и Србије усмереног против Бугарске. Тим савезом аутоматски решено је и питање границе између Грчке и Србије у Македонији и Србија је добила и право коришћења луке СОЛУН за наредних 50.година. При том Србија и Грчка у тај савез покушале су укључити и Румунију јер је она имала нерешено питање границе са Бугарском. Румунија је одбила да ступи у савез, али да у случају оружаних сукоба неће остати неутрална.
При том Русији никако није било у интересу разбијање БАЛКАНСКОГ САВЕЗА који је био одлична брана за ширење Аустро-угарске монархије на исток и због тога је дипломатским путем покушавала да смањи тензије и напетости између балканских православних земаља. Али Бугарска се ипак одлучила да спор реши оружаним сукобом у коме је главни напад планирала против Србије са својом Првом, Трећом, Четвртом и Петом армијом а Другом армијом да нападне грчке положаје код Ђевђелије и Солуна. И тако је дошло до почетка ДРУГОГ БАЛКАНСКОГ РАТА.
Бугарски генерал Ковачев, 20.јуна 1913. издао је наредбу о припреме за напад, а у ноћи 29/30.јуна 1913.године, бугарска 4.армија извршила је напад на српске снаге на реци Брегалници, а 2.бугарска армија под командом генерала Иванова распоређена од Дојранског језера до луке Кавала у Егејском мору у исто време напала је грчке снаге на подручју Солуна. Циљ Бугарске је био да без објаве рата, брзим продором и дејством 4. и 2. армије одбаце српске снаге према Скопљу, а грчке јужно од Солуна. У исто време планирали су да са својом 1. и 3.армијом наставе брзо наступање према Вардару и тако брзо добију рат. Међутим тај ратни план очигледно није био довољно добар, јер не само да је потценио српске и грчке снаге и положај у том моменту неутралне Румуније, већ и прецењу снагу својих армија развучених на више него широком простору фронта од Дунава до Егејског мора и без могућности концентрације главнине својих снага на ВАРДАРСКОМ БОЈИШТУ.
А исход је био следећи:
Захваљујући снажном отпору српских стража на реци Брегалници је задржан продор бугарске 4.армије а онда је уследио жесток противнапад наше српске 1.армије и покушај бугара да издејствују преговорима прекид рата, што је наравно са наше стране било одбијено. Бугарске снаге повукле су се 7.јула због брзог напредовања грчких снага са југа у дубину бугарске територије и повлачење бугара према реци Струмици.
У међувремену бугарске 1.и 3.армија су 4.јула започеле нови напад на Србију на правцу према реци Тимоку и градовима Књажевац и Пирот. Међутим даље операције на овом делу српског фронта Бугари су морали прекинути и вратити се на полазне положаје, због могућности напада Румуније преко Дунава, чиме би директно била угрожена позадина 1.бугарске армије.
А Румунија је упркос захтеву Аустроугарске да се војно не меша у рат, већ 3. маја започела мобилизацију својих снага а 10.јула објавила рат Бугарској. Због ангажовања својих снага у рату са Србијом, Бугари нису успели пружити значајнији отпор на Дунаву, па је румунска војска брзо прешла исти и наставила наступање према Софији, пред коју су већ 25.јула дошли на непуних 5.км источно од града. Коначно освајање и пад Софије заустављен је директном интервенцијом немачкког цара.
А у међувремену, тачније 13. јула Турска је увидевши могућност да у сукобу савезника, својим уласком у рат, поврати изгубљене територије током ПРВОГ БАЛКАНСКОГ РАТА, ушла у рат, прешавши линију ЕНОС - МИДИЈА и под командом ЕНВЕР паше поразила слабе бугарске снаге и заузела Једрене.
Тако је пред нападима српске и грчке са запада, наступањем румунске са севера и турске војске са југа, Бугарска била принуђена да затражи примирје. Све војне операције заустављене су 31.јула тачно у подне, а МИРОВНИ УГОВОР ПОТПИСАН је НА ДАНАШЊИ ДАН 10.августа 1913.године у БУКУРЕШТУ. По истом Бугарска се ОДРЕКЛА свих спорних територија У КОРИСТ ГРЧКЕ и СРБИЈЕ. ТУРСКА ЈЕ ДОБИЛА ЈЕДРЕНЕ А РУМУНИЈА ПОДРУЧЈЕ ДОБРУЖЕ.
Мировне уговоре са Турском потписали су:
Бугарска 24.септембра 1913. у Цариграду, Грчка 14.септембра 1913.у Атини и Србија 14. марта 1914.године у Цариграду.
Међутим, овим ДРУГИМ БАЛКАНСКИМ РАТОМ РАЗБИЈЕН ЈЕ БАЛКАНСКИ САВЕЗ и самим тим ојачан утицај великих сила на балканске појединачно мале државе, а Македонија подељена између Србије и Грчке.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.