Данашњи датум 8.август је засигурно дан и датум који остаје златним словима уписан у историју СРБИЈЕ и СРПСКОГ НАРОДА. Дан када су на завршетку 32. модерних ОЛИМПИЈСКИХ ИГАРА, СРПСКИ ватерполисти поновили успех са претходне ОЛИМПИЈАДЕ из Риа и поново постали ОЛИМПИЈСКИ ПОБЕДНИЦИ, уписавши се још једном на понос свих СРБА и дивљење целог света у бесмртнике за сва времена.
Али 8.август је такође и тужан датум за све Србе и за сва времена, јер на тај дан 1929.године, свој овоземаљски живот окончао је можда кроз читаву историју и највећи осведочени пријатељ СРПСКОГ народа др.РУДОЛФ АРЧИБАЛД РАЈС (Rodolphe Archibald Reiss), рођен 8.јула 1875.год.у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, одлази на студије у Швајцарску. Звање доктора хемије стиче већ у 22.години и бива изабран за асистента за фотографију а потом постаје признати доцент за ту област, на универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906.године. Као професор бави се предано научним радом и стиче углед криминолога светског гласа.
На позив српске владе, овај човек племенитог срца, оставио је своју богату, лепу и мирну Швајцарску и дошао у Србију 1914.године, да истражи злочине Аустро-Мађара, Немаца и Бугара, над цивилним становништвом и помогне нашем народу у најтежим данима.
Непристрасни извештаји др. Рајса о свирепим и до тада невиђеним и незапамћеним злочинима аустроугарске војске у Србији, ужаснули су свет и допринели да симпатије светског јавног мњења пређу на нашу страну.
Тада и у тим тешким временима неизмерно је заволео српске војнике и српски народ и до краја живота остао је да живи у Србији. Повлачећи се са српском војском прешао је Албанију и преживео сву ту страшну голготу, заједно био у рововима и пробијању солунског фронта и коначно са Моравском дивизијом победоносно умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918.године. У њему ће иако разочаран неким негативним појавама у друштвеном и политичком животу након рата у новоформираној држави СХС, остати да живи скромно и повучено у својој вили "Добро поље" до краја свог овоземаљског живота.
Био је члан наше владе на мировним конференцијама у Паризу.
Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом ШТА САМ ВИДЕО И ПРОЖИВЕО У ВЕЛИКИМ ДАНИМА. Као своје посмртно завештање српском народу, 1928.године, оставио је необјављен рукопис под насловом "ЧУЈТЕ СРБИ - ЧУВАЈТЕ СЕ СЕБЕ" на француском језику. С благословом његовог Преосвештенства, тада епископа шабачко-ваљевског господина Лаврентија, 2004.године, поводом обележавања јубилеја 200-годишњице ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА у манастиру испод Сокола, присутнима је подељено више хиљада примерака ове књиге, у издању фондацијa "Др. Рудолф Арчибалд Рајс" из Београда, ХОЦС - добротворне фондације православних хришћана у Швајцарској и Епархије шабачко-ваљевске.
А у том свом болном и искреном завештању и вапају, велики и искрени ПРИЈАТЕЉ, више није могао да препозна српски народ и све његове велике хришћанске врлине због којих му се и био сав посветио за време Првог светског или "Великог" рата, када су се "на муци познали јунаци". У поратним данима почеле су се показивати и наше негативне особине, а др Рајс је био сведок и једних и других. У жељи да, као пријатељ и објективни посматрач, скрене пажњу на кобне опасности ако не искоренимо наше мане, он је и написао то своје посмртно завештање. А запањујућа је актуелност тог његовог текста завештања, као да је написана данас 2021.године.
На нашу жалост, ми смо управо сведоци тачности и обистињења његових пророчких предвиђања.
Па ипак и поред свега, др. Рајс чврсто и искрено верује у срећнију будућност српског народа. Зато своје пријатељско завештање и завршава епским оптимизмом и библијском опоменом следећим речима:
"Упркос свему ја верујем у будућност вашег народа. Дух Косова, Карађорђа, Куманова и Кајмакчалана поново ће се пробудити... Судбина ваша је у властитим рукама: блистава будућност или поново ропство".
И на крају, ваљда желећи да и на тај последњи могући начин покаже своје неизмерно поштовање, дивљење и љубав према српским војницима и официрима, завештао је и своје СРЦЕ ДА ПОЧИВА МЕЂУ СРПСКИМ ДИВ ЈУНАЦИМА НА ВРХУ КАЈМАКЧАЛАНА И "КАПИЈИ СЛОБОДЕ".
На данашњи дан 8.августа 1929.године испустио је своју душу др. Рајс и сахрањен је на Топчидерском гробљу у Београду, а његово племенито срце по последњој жељи, пренето у урни на Кајмакчалан, да заувек почива заједно са српским војницима и официрима.
На жалост, током Другог светског рата, вандалским и нецивилизацијским чином, Бугари су оскрнавили урну, разбивши је а срце је нетрагом нестало. У међувремену реновирана је спомен-капела на врху Кајмакчалана и рестаурирана УРНА у њој, а на којој је текст следеће садржине:
"Овде у овој урни на врху Кајмакчалана, ЗЛАТНО СРЦЕ СПАВА. Пријатељ Срба из најтежих дана, јунака правде, истине и права, Швајцарца Рајса ком НЕК ЈЕ СЛАВА".
Неизмерно ти ХВАЛА велики праведниче и још већи српски ПРИЈАТЕЉУ др. Рајсе, почивај у миру врта БОЖИЈИХ праведника, а српски род и његови ПОТОМЦИ никада те неће заборавити.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.