Да са данашњим даном завршимо подсећања на посете и комеморације са СРПСКИХ војничких гробаља од пре 6.година у Мађарској, Чешкој и Словачкој.
У 6-ом по величини мађарском граду ЂЕРУ (некадашњем Ђуру) данас са око 130.000 становника, где су наши преци СРБИ некада били бројно становништво и још давне 1320. г.подигли своју СРПСКУ ПРАВОСЛАВНУ НИКОЛАЈЕВСКУ ЦРКВУ. Допутовали смо на данашњи дан 15.јуна 2015.године, да на једној од парцела градског гробља, својим славним прецима ОДАМО ДУЖНЕ ПОЧАСТИ и ПОКЛОНИМО СЕ ЊИХОВИМ СЕНИМА.
За разлику од већине СРПСКИХ војничких гробаља на територији Мађарске, ово у Ђеру, затекли смо уређено и у сасвим пристојном стању, што нас је свакако и обрадовало и учинило срећним.
Током комемерације о страдањима наших предака у бројним логорима на територији тадашње двојне монархије аустроугарске а данас Републике Мађарске, говорио је председник нашег САВЕЗА, сада покојни госп. Љуба Марковић који је испред трочлане делегације положио и ловоров венац на скромни споменик као заједничко спомен обележје умрлим бројним СРПСКИМ војницима и интернирцима.
А наша вредна госп. Милена (ген.секретар Савеза) поред споменика засадила је цвеће и мирисни босиљак, јер ко зна ко ће и када поново доћи да се поклони њиховим сенима, окади тамјаном или смирном њихову вечну кућу, пусти неку сузу јер нема њихових рођених сродника и потомака да их ожале и заплачу за њима, а камо ли да цвеће засаде?
ПС. Честити потомци!
Сетите се стихова редова из Шапца ВЛАДИМИРА СТАНИМИРОВИЋА уклесаних на белом Венчац камену спомен обележја ДРИНСКОЈ ДИВИЗИЈИ на Крфу у селу АГИОС МАТЕОС, а оне гласе:
"На хумкама у туђини, неће српско цвеће нићи, поручите нашој деци, нећемо им никад стићи, поздравите ОТАЏБИНУ, пољубите родну груду, спомен браћи за слободу нека ове хумке буду".
Са заласком сунца и првим капима кише која је почела да пада али и сузом у очима и тугом у души (као и на сваком СРПСКОМ војничком гробљу када са истих одлазимо) напустили смо гробље у Ђеру и дуго, дуго ћутали у аутобусу, јер у грудима и грлу нешто се "стегне" и као да свима лебди немушто и неизречено питање "када и ко ће овде опет доћи"? Ми смо углавном стари и у годинама које полако и неумитно следе према последњем годишњем добу "зими" живота. Па честити потомци! Ако не успемо да на СРПСКА ВОЈНИЧКА ГРОБЉА И МЕМОРИЈАЛЕ У ТУЂИНИ почнемо доводити своју децу и младе ПОТОМКЕ, ко ће уопште долазити нашим славним прецима ДИВ ЈУНАЦИМА пред њихове вечне куће, пустити по коју сузу, положити венце, одати дужну почаст њиховим херојским делима и сетити се њихових мученичких живота и сурових смрти?
Да се не заборави.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.