Отишао је заувек на пут без повратка велики син српског народа Антоније Ђурић. По Божијој вољи отишла је Антонијева душа, али међу нама потомцима старих српских ратника и свим будућим нашим покољењима, заувек ће остати да "живи" дух и само њему својствена и препознатљива књижевна дела "СОЛУНЦИ ГОВОРЕ - ОВАКО ЈЕ БИЛО" и "ЖЕНЕ - СОЛУНЦИ ГОВОРЕ". Романи који су са толико снаге, једноставности и лепоте сваком читаоцу дочарали ОТАЏБИНУ, родну груду, њиву, виноград, гробља, мајке, супруге, сестре, старе баке чуварице огњишта, српског војника, подофицира, официра, сељака, а изнад свега оданост и непресушни извор љубави војника СОЛУНЦА према својој родној груди и ОТАЏБИНИ. Нико то није могао на тако једноставан а у исто време пун емоције "до пуцања" начин (а многи су писали) да дочара читаоцу. Непоновљиво Антонијево дело СОЛУНЦИ ГОВОРЕ...као календар при руци треба да буде у сваком српском дому и не само да буде, већ да се и редовно користи (чита и ишчитава). Зато што је то непоновљиво дело КАЛЕНДАР СВАКОГ СРБИНА са уписаним генетским кодом и свим оним што он кроз овоземаљски живот диктира и манифестује кроз сваког Србина. А све најбоље и највредније особине тог генетског српског кода, код цивила, војника, официра, политичара, интелектуалаца, песника, књижевника, државника (краља и његове породице) и других, показали су се и манифестовали у периоду Првог светског или ВЕЛИКОГ РАТА. Уосталом, то је препознао и о томе чуо и сазнао цео слободољубиви свет на свих пет континената.
Зато нека Господ Бог својом милошћу да спокој племенитој и осећајној Антонијевој души и подари јој рајско насеље.
ПОЧИВАЈ У МИРУ ВЕЛИКИ И ДОБРИ АНТОНИЈЕ ЂУРИЋУ, ПОТОМЦИ И ПОТОМСТВО НИКАДА ТЕ НЕЋЕ ЗАБОРАВИТИ.
А како је јединствено и непоновљиво из срца и душе пуне љубави и емпатије према свему српском, а посебно "СОЛУНЦИМА" писао и говорио, сада почивши велики Антоније, можда најбоље можемо осетити из следећих његових речи:
Цитирам!
Историја им је доделила часну улогу: да својом беспримерном храброшћу, ратничком смрћу, патњом и самообнављањем, жудњом за слободом и својим оружјем одбране част отаџбине и да потомцима, синовима и унуцима остану непресушни извор љубaви и оданости према родној груди. У том отаџбинском рату погинула је свака друга мушка глава Србије. Њихове кости нису у блиставим маузолејима и раскошним гробницама. Сахрањени су тамо где их је задесила смрт: на Церу, Дрини, Гучеву,Руднику, Соколцу, Добром пољу, Ветернику, Кајмакчалану....Они су срушили два царства. У музејима су њихове фотографије, заставе, ратни трофеји: изломљен челични бајонет, комад искривљене пушчане цеви, избушен шлем, исцепана цокула, остатак нагорелог шињела, изрешетана торбица, чутура, непрочитано мајчино писмо...После сјајних победа на Церу и Колубари ратни вихор их је бацио на врлетне стазе Албанских гудура, којима су се кретали голи и боси, изнемогли од глади, промрзли од студи. Грејала их је само љубав према отаџбини.
А ОТАЏБИНА, знао је сваки српски војник, то није комад земље убоге и голе, ТО СУ ЊЕГОВЕ ЖИТОРОДНЕ ЊИВЕ И ЗЕЛЕНЕ ЛИВАДЕ, ТО СУ ВИНОГРАДИ КОЈЕ СУ ОЧЕВИ И ЊЕГОВИ ДЕДОВИ ЗАСАДИЛИ А РУКЕ ЊЕГОВЕ НЕГОВАЛЕ.
ОТАЏБИНА - ТО СУ ЊЕГОВЕ ЛУКЕ И ЗАБРАНИ, ОБАЛЕ ЊЕГОВИХ РЕКА, ТО СУ СВЕЖА ЈУТРА И БЛАГИ ЗАЛАСЦИ СУНЦА У ЧИЈЕ СЕ ЧАСОВЕ ЧУЈЕ ПЕСМА ТЕЖАЧКА.
На леденим стазама, шибани ветровима, провлачећи се између заседа и потера, грејала их је нада ДА ЋЕ СЕ ВРАТИТИ НА СВОЈЕ ОГЊИШТЕ, да је то једино право и једина правда. У речи ОТАЏБИНА саткане су све жеље и све мисли, сва надања и стрепње, све радости и бриге.
ОТАЏБИНА, то су ЊЕГОВА ЖЕНА МУЧЕНИЦА И ДЕЦА ЊЕГОВА, ДЕО ЊЕГОВЕ ДУШЕ И ТЕЛА, КРВ ЊЕГОВА, РАНЕ НЕЗАЦЕЉЕНЕ, ТО ЈЕ МАЈКА УДОВИЦА - СТАРА БАКА ЧУВАРИЦА ОГЊИШТА СВАКЕ ВЕЧЕРИ СУЗАМА НАТОПЉЕНОГ, ТО СУ ГРОБЉА ЊИХОВИХ ПРАДЕДОВА, ПРАЗНИЦИ ЊЕГОВИ, ЊЕГОВЕ КЛЕТВЕ И МОЛИТВЕ, ТО ЈЕ ЊЕГОВ КОПОРАН И ЊЕГОВ ОПАНАК.
У самртном часу, разнесен бомбом и искидан бајонетом, бранећи родну груду и отимајући је од непријатеља, српски војник је знао да су ОТАЏБИНА - ЊЕГОВИ ВАЈАТИ, ЊЕГОВИ МЛЕКАРИ И ШУМЕ ЊЕГОВЕ. ТО ЈЕ МУЊОМ ОПАЉЕН ГРМ, ТО СУ ЊЕГОВЕ ТРУБЕ И КОМШИЈА, КИКОТ ДЕВОЈАЧКИ ПРЕКО ПЛОТА, ГНЕЗДО У КРОШЊИ ДРВЕТА ПРЕД КУЋОМ, ТО СУ ЊЕГОВИ КРАЈПУТАШИ, ДУША ИСПУЊЕНА ЛЕПОТОМ, ЊЕГОВА НАДА И ВЕРА ДА ПРАВДА ПОБЕЂУЈЕ И ДА ЋЕ СВАКОЈ СИЛИ ДОЋИ КРАЈ.
ОТАЏБИНА је и суза његова проливена на Везировом мосту, гледајући како изнемогли војници у реку бацају своје топове и ОНО ТИХО ЈЕЦАЊЕ НА ОСТРВУ ВИДО, КОМАДИЋ ХЛЕБА КОЈИ ЈЕ ОТАЦ ЧУВАО У ТОРБИ ЗА СИНА И ПОСЛЕДЊА ЛИСКА ДУВАНА КОЈУ ЈЕ СИН ЧУВАО ЗА ОЦА ТРЕЋЕПОЗИВЦА. ТО ЈЕ ОНАЈ ГРОМКИ ПОЗИВ НА ЈУРИШ.
Малаксао, сломљен болом за мртвим оцем, братом, комшијом и пријатељем, није губио веру и наду и само после неколико месеци, када је непријатељ објавио свету да нема више српских војника, да се на завејаним стазама вуку само бедни остаци, огласиће се оружје њихово и речи њихове. Свет ће се усталасати и непријатељ ће поново задрхтати.
На Солунском фронту у рововима и јуришима, српски војници више нису били сами. Са њима су били Француски војници. У то време Српски војници су носили Француски шлем, гађали из француске пушке, нишанили из француског топа, јели Француски хлеб, пили Француско вино, пушили Француски дуван.
Неизмерна је њихова љубав према Француској. Најдубље и најпотресније је то осећање љубави према Француској исказао песник Владислав Петковић "Дис". Делећи судбину свог народа у Француској где су биле колоније Српских избеглица, гледајући како Француски добротвори организују концерт у корист српске сирочади, песник је окружен Француским књижевницима рекао:
"Кад се будемо вратили на наша огњишта и наше мајке затекнемо још у животу, оне ће нас дочекати и питати "како сте се осећали у Француској"? Ми ћемо им одговорити "БИЛО НАМ ЈЕ ДОБРО". Ако су наше жене и сестре још у животу, оне ће нас загрлити и питати "како сте се осећали у Француској"? Ми ћемо им одговорити "БИЛО НАМ ЈЕ ДОБРО". Ако су наша деца која су сазнала за највећа искушења овог света још у животу, она ће нас загрлити такође, али њихова уста неће умети да нам поставе то питање, они ће нас само просто запитати "где је та Француска"? Уместо одговора ми ћемо СТАВИТИ РУКУ НА СРЦЕ и рећи ћемо им "ЕВО ФРАНЦУСКА ЈЕ ОВДЕ". И наша деца ће нас разумети.
Очеви и дедови су ту љубав према Француској пренели на своје синове и унуке".
Дошли су на своју изричиту жељу у прве редове и добровољаци из Војводине, Хрватске, Босне, Словеније, Лике, они су носили аустроугарску униформу, а у души неодољиву чежњу за слободом и уједињењем са својим браћом. Пристизали су добровољци из Русије, Америке, Аустралије. Њихову судбину делиће Енглеске болничарке, Француски лекари, добротвори из Швајцарске, Енглеске, Русије...
Сви су се они претворили у једно срце, једну душу, једну чежњу - ШТО ПРЕ У ПОРОБЉЕНУ ОТАЏБИНУ. Кад је куцнуо судбоносни час, кад су командири исукали сабље и повикали "ЗАМНОМ ЈУНАЦИ" полетели су као да имају крила. Са окрвављених планинских врхова видели су СВОЈУ ОТАЏБИНУ. Седокоси ратници, српски и Француски добровољци и добротвори, све малобројнији у свечаним приликама говоре о себи и својим друговима. А од оног праскозорја 15.септембра 1918. када се све претворило у ватру, бомбу, крв...ВИШЕ НИЈЕ БИЛО СИЛЕ КОЈА БИ ИХ ЗАУСТАВИЛА У ПОБЕДОНОСНОМ ЈУРИШУ ПРЕМА ОТАЏБИНИ И СЛОБОДИ, СПАЉЕНИМ ДОМОВИМА И УЦВЕЉЕНИМ МАЈКАМА.
А кад су умукли топови, кад је војна завршена, сељак се вратио њиви, учитељ ђацима, војник касарни, свештеник цркви, сви са понеком раном на телу или у души, АЛИ СВЕСНИ САЗНАЊА ДА СУ ИЗВРШИЛИ СВОЈУ ЉУДСКУ И ВОЈНИЧКУ ДУЖНОСТ.
Честити потомци и поштовани пријатељи! Антонијеве књиге о "СОЛУНЦИМА" ПРЕДСТАВЉАЈУ САМО МАЛИ ДЕО АУТЕНТИЧНЕ ИСТОРИЈЕ ОНДАШЊИХ ДОГАЂАЈА КОЈИ НИСУ ПИСАЛИ ИСТОРИЧАРИ ВЕЋ ОНИ КОЈИ СУ ЈЕ СТВАРАЛИ - УЧЕСНИЦИ ДОГАЂАЈА.
А о њима је, као што Вам горе написах, тако говорио и писао сада упокојени АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ - слава му и покој души АМИН.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.