У тексту Почетак битке на Дрини 8.септембра 1914. смо детаљно елаборирали и појаснили почетни распоред агресорских снага из састава 5. (пете) и 6. (шесте) АУСТРОУГАРСКЕ армије (у даљем тексту АУ) и супростављене наше 2. и 3. (друге и треће) СРПСКЕ армије. Подсећањем на 14.септембар 1914.године долазимо на следећи важан датум током битке на Дрини.
А важан је због тога, што су тог 14. септембра, након потискивања наше 3. армије, 15. и 16.корпус из састава 6. АУ армије успели да овладају планинским гребеном Гучева, Борање и Јагодње, створивши тако моћан ослонац за даље енергично напредовање према Ваљеву и кроз Рађевину и Јадар иза леђа и у позадину нашој 2.(другој) армији у Мачву. И не само то! Та нова врло критична ситуација за положаје наше 2. и 3. армије на фронту, условила је и да наша 1. (прва) армија не само заустави своје даље напредовање у Срему, већ и да се одмах пребаци на десну обалу Саве и што пре притекне у помоћ 2. и 3.армији. А имајмо у виду да су само два дана раније или 12. септембра чврсто држали дубоко у Срему линију фронта од Саве до Дунава и то;
ШУМАДИЈСКА ДИВИЗИЈА првог позива: Јарак – Буђановци – Сибач – Пећинци:
КОЊИЧКА ДИВИЗИЈА I АРМИЈСКА КОЊИЦА: Попинци – Голубинци:
ДУНАВСКА ДИВИЗИЈА првог и другог позива: Стара Пазова – Стари Бановци – до Дунава:
И тако ће обе Дунавске дивизије првог и другог позива, одмах бити упућене на угрожено лево крило 3.српске армије (11.септембра били пред Инђијом и Старом Пазовом, а већ 14. септембра испред Пецке), а Коњичка дивизија у помоћ 2.српској армији у Мачву. Значи главнина 1. српске армије коју је чинила ДУНАВСКА ДИВИЗИЈА првог и другог позива упућена је у рејон Пецке и Осечине, са задатком да заустави даље напредовање 16.корпуса на десном крилу 6.АУ армије преко Крупња, Завлаке и Осечине према Ваљеву.
Такође, схвативши озбиљност и критичну ситуацију на фронту 3.српске армије, Врховна команда наредила је команданту Ужичке војске да у састав наше 3.армије, одмах упути 4. пук првог и другог позива са њиховим допунским батаљонима и двема батеријама брдске артиљерије. Исто тако, комбиновани пук крушевачких резервних трупа и 3. батаљона 10.пука трећег позива из Ваљева, упућују се у састав Одреда пуковника Мишића, који је бранио простор између Љубовије, Пецке и Рожња на правцу према Ваљеву.
За то време на фронту између 5.АУ и 2.СРПСКЕ армије у Мачви влада релативно затишје, без икаквих озбиљнијих офанзивних дејстава АУ војске. Незадовољан оваквим током офанзиве своје 5. армије у Мачви и укупним развојем ситуације на том делу фронта, командант "Балканске војске" Оскар фон Поћорек издаје следећу наредбу команданту 5.АУ армије Либоријусу Ритеру фон Франку. Цитирам из дневника генералисимуса Поћорека:
"Форсирање Дрине мора се поновити толико пута, док не успе. Команда армије мора поћи напред и сама утицати на извршење задатка, а нарочито код 8.корпуса". Па сходно наведеној наредби 5.АУ армија 13.септембра 1914.године у 04,45 h поново отпочиње форсирање Дрине. Осам батаљона пешадије и неколико брдских батерија артиљерије из састава 13.корпуса односно 42."Вражије" дивизије, 13.септембра успели су да пређу Дрину преко острва Аде Курјачице код Лознице, али су невероватно жестоким отпором и пожртвовањем 5.пешадијског пука ДРИНСКЕ ДИВИЗИЈЕ другог позива и потпомогнути 17.пешадијским пуком ТИМОЧКЕ ДИВИЗИЈЕ такође другог позива, успели да их задрже и "прикују" уз обалу Дрине, онемогућивши им даље напредовање. Током дана они ће више пута покушавати да направе пробој дубље у нашу територију, али енергичним и посебно изузетно прецизним дејством наше артиљерије сваки пут су одбачени на обалу Дрине.
Сутрадан 14.септембра 36.дивизија АУ војске, покушала је да пребаци мање делове свога 53. и 96.пука на десну обалу Дрине код САМУРОВИЋА АДЕ у Мачви, али су и они страховитом одбраном наше војске буквално преполовљени. Овде посебно желим да истакнем податак, да је наша пешадија била у ископаним рововима на пустим пољима Мачве скроз од Митровице до Шапца. А артиљерија је била врло близу са рововима који су личили на гробове, јер су били дубине 2 метра,прекривени гредама и шапом, а преко тога изнад том истом из рова ископаном земљом. И зато су заиста и подсећали на гробове, али у њима су се налазили наши пољски топови са само једним отвором за цев, окренути према Дрини. Они су непријатељским снагама наносили страховите и огромне губитке и буквално их прецизним и убитачним дејством сваки пут "прикивали" за десну обалу Дрине или приморавали на бекство и повлачење преко на леву обалу Дрине у Босну.
А шта се за то време, током септембра и почетком октобра 1914. дешавало у БИТЦИ НА ДРИНИ, на њеној левој обали и дубље на простору источне Босне?
И док се битка на Дринском ратишту и десној обали Дрине у Србији, распламсала свом својом жестином и поред 4. (четири) супростављене армије 5.(пете) и 6.(шесте) АУ и 2.(друге) и 3. (треће) СРПСКЕ, укључила и 1.(прва) СРПСКА (као што сам већ описао да је у међувремену од 12.до 14. септембра повучена из Срема у рејон Пецке), шта се дешава са продором Ужичке и Санџачке војске у источну Босну као саставни део БИТКЕ НА ДРИНИ?
УЖИЧКА ВОЈСКА којом је командовао генерал МИЛОШ БОЖАНОВИЋ, а коју су сачињавали, Ужичка бригада, Шумадијска дивизија II (другог) позива и Лимски одред требало је да напредују правцем ВИШЕГРАД – САРАЈЕВО, а САНЏАЧКА ВОЈСКА под командом сердар ЈАНКА ВУКОТИЋА, са две дивизије да продре правцем ГОРАЖДЕ – САРАЈЕВО.
Њима супростављене АУ снаге у источној Босни сачињавали су тада четири батаљона 8.(осме) брдске бригаде (размештене у долини Дрине) од ФОЧЕ до СТАРОГ БРОДА и 9.(девете) ландштурмска територијална бригада са четири батаљона (обезбеђивала је комуникацију ХАН ПЈЕСАК – ВЛАСЕНИЦА.
Шумадијска дивизија II (другог) позива је прве извиђачке јединице у рејон Вишеграда пребацила већ 13.септембра, а током 14, 15. и 16.септембра са главнином снага заузела је Вишеград. Такође,18.септембра око 06 h (под командом мајора КОСТЕ ТОДОРОВИЋА) заузеће и Сребреницу и у њој успоставити српску власт.
За то време ЛИМСКИ ОДРЕД је 15.септембра отпочео прелазак својих снага у Босну преко моста на ушћу Лима у Дрину. Такав развој ситуације на ширем фронту битке на Дрини и продора наших снага у источну Босну, приморао је команданта тзв. "Балканских снага" генералисимуса ОСКАРА фон ПОЋОРЕКА, да из боја на Мачковом камену са Кошутње стопе (к.939 поред Мачковог камена) из резерве 16.корпуса повуче један батаљон и пребаци га преко Дрине у рејон Дрињаче испред Зворника.
За то време, ЦРНОГОРСКА ВОЈСКА (њена II друга дивизија) 11.септембра прешла је Дрину на газовима низводно од Фоче, а (I прва дивизија) је током ноћи 14/15.септембра заузела Горажде и продужила напредовање линијом Пети Бор (к.1200) – Јабука – Врановина (к.1237) – село Храњен. У Рогатицу су 17.септембра ушли делови Црногорског извиђачког одреда и делови Шумадијског коњичког дивизиона. Тога дана АУ снаге (8. брдска и 9. ландштурмска бригада) прикупиле су се у рејону село Кусаче – Хан Пијесак – Поџепље – Милићи. Напомињем, да ће сигурно у војној историографији остати забележено и да су тада АУ снаге (противно свим међународним конвенцијама) испред својих јединица истурале цивиле (мушкарце, жене и децу са села) од којих су многи том приликом и страдали. Додаћу такође, да је тада, тачније 26.септембра, од делова 15.прекобројног пука III (трећег) позива под командом ЈАРОСЛАВА ЈАНКУРЕ и јединица под командом мајора КОСТЕ ТОДОРОВИЋА, образован СРЕБРЕНИЧКИ ОДРЕД (који ће се већ 27.септембра) сукобити са далеко снажнијом и бројнијом 8.(осмом) АУ бригадом (тада ће славни командант мајор Коста Тодоровић, бити жив спаљен у Сребреници). Након тога преживели припадници Сребреничког одреда, повућиће се преко Дрине у Србију.
А истог тог 27.септембра Шумадијска дивизија II (другог) позива заузела је Хан Пијесак, а 28.септембра овладала и ширим рејоном јужно од Власенице. Потпуно је јасно да је наша Врховна команда упорно форсирала офанзивна дејства Ужичке војске уз садејство са Цногорском војском дубоко у позадини АУ снага на подручју источне Босне, да би на тај начин ослабила офанзивна дејства АУ војске на Дрини, а у случају евентуалног успеха у Босни, то би могло пресудно да утиче и на коначан исход БИТКЕ НА ДРИНИ.
Сходно таквом сагледавању стања на фронту, према заповести Врховне команде Ужичка војска је кренула у наступање и 29.септембра њени предњи делови ушли су у Власеницу. Тако је продором Ужичке и Санџачке војске у источну Босну комуникација Сарајево – Власеница била прекинута, као и шумска пруга Олово – Хан Пијесак, а створени су и реални предуслови за освајање Олова и Кладња. Такав развој догађаја на ратишту, приморао је команданта "Балканске војске" Оскара фон Поћорека, да предузме широку противофанзиву АУ снага, како би српске и црногорске снаге што пре пребацио назад преко Дрине.
Након тако испланираног и широко концентричним нападом изведеног удара на наше снаге, Шумадијска дивизија II (другог) позива у току ноћи 6/7.октобар започела је под борбом повлачење према Дрини. Такође и друге јединице Ужичке војске, пружајући жесток отпор наступајућим АУ снагама, повлачиле су се према Дрини и коначно 25.октобра прешле на њену десну обалу у Србију. Дан раније 24.октобра 1914. то су на свом сектору одступања учиниле и јединице Санџачке војске. Такав развој догађаја на широком фронту са леве стране Дрине у југоисточној Босни убрзо ће почетком новембра довести и до пада Гучева и коначног пораза наше војске у чувеној БИТКИ НА ДРИНИ.
А ако се данас, са дистанце од пуних 106.година запитамо, зашто су борбе на Мачковом камену биле тако упорне и жестоке по цену огромних људских жртава и стављање у раван одсудне битке обе војске за освајање и држање овог виса са пропланком од око само 500 квадратних метара, стешњеним између два потока, веома стрмим и са тешко проходним странама које се окомито спуштају према Дрини? На том пропланку или да кажем уској планинској "греди", војнички гледано за борбу се може развити јединица јачине једног пука, а нападала су га три српска пука у првој линији, два у резерви и два у обиласку. Значи укупно седам пукова наше војске и две АУ бригаде, а касније и свих пет. Борило се укупно око 55.000 војника са 92. топа (67 АУ – 25 наших) и 87. тешких митраљеза (55 АУ – 32 наша).
За српске снаге заузимање Мачковог камена, Кошутње стопе и Перунике схваћено је као услов за одбацивање непријатеља преко Дрине у Босну, а за АУ снаге да се уопште одрже на десној обали Дрине. Јер ако одступе, чекале су их врлетне и стрме падине планинског гребена које се спуштају скроз до Дрине, а на самој Дрини постојало је само неколико понтонских мостова и врло мало газова за прелазак на супротну обалу у Босну.
Гледано војнички од Цера у Мачви, са Видојевицом изнад Лешнице, Гучевом изнад Лознице, Борањом изнад Малог Зворника, Јагодњом изнад Крупња, Соколском планинином и Рожњем изнад Пецке и Љубовијие, ЦЕНТРАЛНИ ПОЛОЖАЈ у тзв. Дринском мостобрану има планина ЈАГОДЊА и њен превој МАЧКОВ КАМЕН који служи као веза Борање и Гучева према Лозници и реци Дрини на једној страни и Соколској планини, Рожњу и Прослопу према Пецкој и Ваљеву као најближој вези од реке Дрине на другој страни. На том пропланку практично се фланкирају сви правци и прилази одбране и напада, а због уског гребена и мале дубине прави је "сакупљач" метака и као такав неподесан је за развој и борбу више трупа, те је стога и за напад и за одбрану изложен већим губицима. И при том, ако би АУ снаге држале овај превој и на њему се уредиле, одмах би предвојиле односно поделиле наше јединице које бране северозападни део мостобрана од јединица на југоистоку мостобрана. И не само то! Истог момента би директно угрозиле и довеле у скоро безизлазну ситуацију (окружење и опкољавање) десни бок и позадину наших снага на сектору Борања – Јагодња и леви бок и позадину наших снага на сектору Соколска планина – Рожањ – Прослоп. Зато је након 7-дневних надчовечанских борби и огромних жртава од 15.до 22.септембра 1914.године и коначног и дефинитивног губитка Мачковог камена након 22.септембра, морало доћи до повлачења наше III (треће) СРПСКЕ армије са целог мостобрана или стратегијске греде Гучево – Борања – Јагодња -Соколска планина – Рожањ – Прослоп и II (друге) СРПСКЕ армије из Јадра и Мачве према Ваљеву и даље у дубину територије Србије.
А како се одвијао тај страшни и крвави бој (15 -22. септембар) вођен до последњег војника, подофицира и официра обе зараћене стране, сагледајмо кроз призму следећих догађаја:
Да би се зауставило даље напредовање 6.(шесте) АУ армије, све јединице III (треће) СРПСКЕ армије припремиле су се да 15.септембра нападну непријатеља на целом фронту уз садејство I (прве) СРПСКЕ армије, Љубовијског одреда и 4. (четвртог) пука I (првог) и II (другог) позива Ужичке војске. И пре заповести команданта I (прве) СРПСКЕ армије генерала Петра Бојовића, ДУНАВСКА ДИВИЗИЈА II (другог) позива кренула је према Мачковом камену, непрестано засипана јаком артиљеријском ватром са Мачковог камена (к.924) и Кошутње стопе (к.939). Одмах јој се придружила и ДУНАВСКА ДИВИЗИЈА I (првог) позива са четири батерије артиљерије. Чекале су их на Кошутњој стопи 7. (седма) а на Мачковом камену 6.(шеста) брдске бригаде АУ војске и још две I (прва) и II (друга) брдска бригада у резерви. Значи четири АУ брдске бригаде груписане на гребену Кошутња стопа – Мачков камен – Перуника и артиљерија распоређена да усредсреди ватру по потребном правцу. И тако жестоке борбе и покушаји наше војске да заузму Мачков камен трају све до 19.септембра.
А онда, 19.септембра обе Дунавске дивизије I (првог) и II (другог) позива силовито крећу у напад на Мачков камен и Кошутњу стопу.
Тај напад је почео тако што је 9. (девети) пук Дунавске дивизије II (другог) позива кренуо у напад на Кошутњу стопу, а у исто време 5.(пети) прекобројни пук и 2. (два) батаљона из састава 8. (осмог) пука Дунавске дивизије II (другог) позива на Мачков камен.
Истовремено и Дунавска дивизија I (првог) позива са својим 18. (осамнаестим) пуком и две батерије пољске артиљерије креће у напад на Перунику (лево од Мачковог камена) из правца Митрине механе. Такође у исто време 8.(осми) пук Дунавске дивизије I (првог) позива са једном брдском батеријом артиљерије из правца Поточана наступа правцем према Липничкој главици (к.791) између Мачковог камена и Перунике. Око 14 часова 9.(девети) пук Дунавске дивизије II (другог) позива пришао је на на само око 200 метара од ровова АУ војске на Мачковом камену. Међутим жестоком ватром су одмах одбачени. Након прегруписавања око 16 часова уследио је поновни жесток напад наше војске, међутим и тог пута су ураганском ватром поново одбачени на полазне положаје. Међутим напади наше војске у покушају заузимања превоја Мачковог камена нису престајали. И у новом нападу око 17 часова, наш 5.(пети) прекобројни и 9.(девети) пук I (првог) позива, после пуна 3 часа огорчених борби потискују 9.(девету) АУ бригаду и заузимају један део пропланка Мачковог камена, али не и цео гребен. Падом мрака није настављено гоњење непријатеља и та околност је омогућила 9.(деветој) АУ брдској бригади да се заустави на само 400 метара од гребена Мачковог камена, где су се прикупили, уредили, поставили предстраже и тако одржали додир са нашим пуковима који су заноћили на Мачковом камену. То је тада била врло критична ситуација за АУ снаге, јер су у резерви имали само једну јако проређену 1.(прву) АУ брдску бригаду на Чавчићима (к.813), доста удаљену од прве линије фронта и која је у том моменту имала само око 1000 пушака. При том треба имати у виду и чињеницу да је АУ војска до тог момента имала стравичне губитке и да је само њихова 6.(шеста) армија имала преко 20.000 војника избачених из строја. Али на жалост, та шанса да се настави гоњење непријатеља и преузме иницијатива на том делу фронта одбацивањем две АУ брдске бригаде до Дрине, 19. септембра није искоришћена.
Треба, као значајао за тај 19. септембар можда додати и чињеницу да је тог дана, дошавши из Ваљева у обилазак наших јединица на Мачковом камену рањен и принц ЂОРЂЕ КАРАЂОРЕВИЋ. Затекавши 1.(први) батаљон 5.прекобројног пука Дунавске дивизије, (без у међувремену погунулог команданта), преузео је команду над њим и приликом четвртог јуриша на коњу, погођен је пушчаним зрном у слабину. На срећу метак није повредио кичмени стуб и друге виталне органе, а принц је преживео и друго рањавање од почетка овог рата.
Тако се завршио и четврти дан борби на Мачковом камену.
Као што смо већ констатовали 19.септембра нису искоришћене две шансе наше војске и то:
Да се комплетно овлада гребеном Мачковог камена ујутру и око 17 часова да се гони већ разбијени непријатељ 7. и 9. (седме и девете) АУ брдских бригада.
На гребену Мачковог камена, команданти наших пешадијских пукова тешко су се сналазили под маглом и кишом непознатом терену и нису били сигурни да ли су заузели цели Мачков камен, те нису ни поднели тачан извештај претпостављеној команди Дунавске дивизије а они команди I (прве) СРПСКЕ АРМИЈЕ? Зато је командант I (прве) армије генерал Бојовић, наредио да се следећег дана 20.септембра заузме цео гребен Јагодње (Перуника – Мачков камен – Кошутња стопа) и продужи даље дејство и то:
Дунавска дивизија II (другог) позива ка Црном врху на Борањи, а Дунавска дивизија I (првог) позива ка Ужиналишту и Чавчићима.
А собзиром да је падом дела Мачковог камена била озбиљно угрожена одбрана 16.корпуса АУ војске, њен командант сматрајући ОВУ ТАЧКУ КЉУЧНОМ У ЧИТАВОМ СИСТЕМУ ОДБРАНЕ на планинском венцу од Гучева до Рожња, одлучио је да на сваки начин поврати Мачков камен. Наредио је, да 1.(прва) АУ брдска бригада ојачана са једном брдском батеријом артиљерије и са деловима 7.(седме) и 9.(девете) АУ брдске бригаде противнападом поврати изгубљене положаје на Мачковом камену.
Тако су се за наредни 20.септембар који је освануо са кишом и под густом маглом припремале обе зараћене стране.
И рано ујутру 20.септембра по магли 1.(прва) брдска бригада АУ војске жестоко напада положаје нашег 9.(деветог) и 5.(петог) прекобројног пука, који су претходне вечери заноћили на Мачковом камену. Упорном одбраном наших пукова одбачени су уз огромне губитке на полазне положаје, а команда Дунавске дивизије привукла је гребену Мачковог камена још два пука из резерве. Опет због магле није уследио довољно јак покушај гоњења непријатељских трупа и то им је и овог пута дало довољно времена да се прегрупишу. Такође у исто време и на нашој страни, прегруписали су се јуче са Мачковог камена одбачени 8.(осми) и 9.(девети) пук Дунавске дивизије II (другог) позива и 9.(девети) пук Дунавске дивизије I (првог). позива. Са мањим или већим интензитетом борбе се на Мачковом камену настављају током целог дана. У времену од 15. до 17.часова интензитет напада АУ снага био је толико жесток да је на пропланку владао прави обострани покољ. А онда пред само вече, оба српска пука су у силовитом јуришу и са огромним бројем жртава поново заузели у међувремену изгубљени Мачков камен који је био потпуно прекривен лешевима обе војске. Губици су огромни, а наше чете из пукова који су јуришали спале су на 60. до 80. бораца и скоро потпуно без официра. Углавном команду су преузели наредници и поднаредници јер су официри изгинули или тешким рањавањем избачени из строја.
Ништа боља ситуација није ни код АУ војске, а што се најбоље може видети из извештаја команде 16.корпуса. Цитирам: "непријатељском јуришању супростављају се храбре у презирању смрти и пожртвовању неослабљене јединице, али које су у 14-то дневним борбама често без официра и са знатно смањеним бројним стањем, стигле на границу своје физичке моћи".
Наша војска са измешаним пуковима поново је заноћила на пропланку Мачковог камена у међувремену појачавши поседнуте положаје са још четири батаљона. На жалост на левом крилу од Мачковог камена, због убитачног и скоро непрекидног дејства тешких хаубица 109.ландштурмске АУ бригаде са брда Дубравице (к.764.) која се налази на левој обали Дрине у Босни наспрам Црнче, наша војска није успела да заузме доминантни и стратегијски врло битан положај ПЕРУНИКА (на гребену лево од пропланка Мачковог камена). Такође током дана Дунавска дивизија II (другог) позива није успела да освоји Кошутњу стопу (к.939) вис десно од пропланка Мачковог камена, а Дунавска дивизија I (првог) позива није имала значајнијих изгледа да заузме Разбојиште и Липничку главицу (к.791.) Тако се завршио и 20.септембар и други дан "пакла" на Мачковом камену.
21.септембра борбе на Мачковом камену достижу највећу жестину. Наше снаге упорно бране поседнуте положаје на гребену Мачковог камена, а АУ из 16.корпуса по сваку цену покушавају да га поврате. Командант тзв. "Балканских снага" генералисимус Поћорек сматрао је да се на Мачковом камену победом решава коначно решење целе БИТКЕ И ФРОНТА НА ДРИНИ. Стога је израђен и посебан план за одлучујући напад на Мачков камен, који треба извести 21.септембра, а поред осталог садржао је следеће:
Напасти са две колоне, пре подне левом снажнијом (9. 1. и део 7. брдске бригаде) на правцу од Кошутње стопе и Ужиналишта, а по подне десном слабијом (делови 6.и 7. брдске бригаде) од Ужиналишта и коте 764. према Перуники. За то време у резерви ће остати (Комбинована, 2. и део 13.брдске бригаде) и по потреби бити укључене у борбу на правцима напада.
А на самом гребену Мачковог камена тог 21.септембра подизала се и спуштала густа магла и владало је затишје. На северном делу пропланка налазила се наша 5.пољска батерија артиљерије усмерена за дејство према Ужиналишту, а јужно од ње на ивици шуме 2.пољска батерија артиљерије распоређена за дејство према Кошутњој стопи и Ужиналишту. А жестоко дејство АУ пешадије уследило је из правца Смајиног брда и Кошутње стопе таквом жестином да је читав наш 9.пук I (првог) позива био избачен и одбачен из предњих ровова. Опет је надчовенчанским пожртвовањем официра и уз подршку 9.пука II (другог) позива, непријатељ одбачен и није успео да поврати Мачков камен.
За то време око 10 часова делови АУ 1.7. и 2. брдске бригаде приближиле су се и почеле са северозапада да избијају на гребен Мачковог камена. На њих су наше пољске батерије са растојања од само 500.до 800.метара отвориле жестоку ватру која је успела да их натера да одступе са правца напада. За њима је одмах и то у три покушаја гоњења полазио наш 9.пук, али је сваки пут ураганском ватром АУ артиљерије одбациван на полазне положаје. Ипак непријатељске снаге су одбачене када је 9.пуку као помоћ са Нешиног брда командант 4.пука I (првог) позива легендарни Душан Пурић упутио један свој батаљон као испомоћ. Тек након тога непријатељске АУ снаге су дефинитивно одбачене на полазне положаје. Након тога наш 9.пук појачан је са још једним 4.(четвртим батаљоном) 4.(четвртог) прекобројног пука Ужичке војске.
У међувремену АУ снаге су се прегруписале и опет извршиле страховит напад избивши поново на гребен Мачковог камена. Тада је изузетну улогу одиграла наша артиљерија, када су обе наше пољске батерије (2.и 5.) на самом гребену дејствовале картечом по надирућој у 6.редова АУ пешадији, на блиском растојању од само 20-ак метара. ПС (користим се личним разговором са преживелим топџијом баш са једног од тих 8.топова са гребена Мачковог камена, јунаком ЛУКОМ СТЕВИЋЕМ из рађевског села Мојковић. Иначе Лука Стевић је прекаљени тобџија из оба Балканска рата, а за показано неустрашиво јунаштво на Мачковом камену одликован је Карађорђевом звездом).
То је и први пут у историји ратовања да су заједно у првој линији нашли заједно једни поред других пешадија и артиљерија. Тако су буквално почишћени са гребена надирући АУ војници, а оно што није завршила артиљерија картечом, докрајчила је наша пешадија из 4.пука I (првог) позива Ужичке војске, која је била добро маскирана у рововима поред обе пољске батерије артиљерије, јер је у међувремену поред 5.(пете) била привучена и 2.(друга).
Током дана борбе су настављене несмањеном жестином а АУ снаге нису престајале са нападима. У међувремену наш 9.пук I (првог) позива под страховитим притиском поново је запао у тешкоће и почео да се повлачи са гребена јер је тешко рањен и командант пука мајор Петар Маџаревић. Тада је из армијске резерве командант 4.пука I (првог) позива Ужичке војске потпуковник Душан Пурић без одобрења претпостављене команде, самоиницијативно развио и увео свој пук у борбу и на тај начин зауставио одступање (повлачење) 9.пука. Том приликом заустављено је и даље напредовање АУ снага, али оне су остале на североисточном делу Мачковог камена. Такође топови наше 5.брдске батерије током тих борби два пута су међусобно преотимани између обе војске и на крају су остали практично на "ничијој земљи" између два стрељачка строја.
Шта о томе има у извештајима зараћених страна, најбоље је да цитирам:
Аустроугарски извештај;
"После огорчене борбе, пуковник Лукачић са 1.брдском бригадом протерао је Србе из њиховог предњег утврђеног положаја, али је одмах, као бујица, следовао један српски противнапад, који није допустио да се одвуче 6.српских топова, тек што су били заплењени. Ови су топови остали између стрељачких стројева обеју противничких снага и постали су јако оспоравајући циљ обостраних тежњи. До ноћи није пало решење." Српски извештај:
"Наша 5.пољска батерија, која је била у стрељачком строју 9.пешадијског пука, три пута је непријатељу падала у руке и најзад остала у међупростору између наших и непријатељских трупа. Покушавано је са наше и непријатељске снаге да се поново узму и одвуку, али су и наши и непријатељски покушаји пропадали, јер је противна страна то спречавала јаком ватром. Топови су се до мрака остали у међупростору….".
Око 16,30 часова уследио је поново можда и најжешћи напад 18.АУ бригаде на Мачков камен, са јасном намером да га дефинитивно заузму, пре него што српским снагама пристигну нова појачања, како је то наглашено у извештају команде 16. корпуса команданту Балканских снага Оскару фон Поћореку.
Жестоке борбе вођене су све до 18 часова и тада под силином напада аустроугара наш 9.пук првог позива опет попуста а заробљавају нам и топове из 5.пољске батерије. Али легендарни командант Душан Пурић са својим славним 4.пуком првог позива и 9.пуком (који се повлачио) поново успева да поврати изгубљене положаје на гребену Мачковог камена и десног крила Дунавске дивизије I (првог) позива. При том преотима и наша 2. топа из састава 5.пољске батерије (а друга два непријатељ је одвукао). У исто време 5.прекобројни пук на положајима јужно од горе поменутих 8. и 9. пука I (првог) позива, јуначки и храбро су успевали да успешно одбију све нападе АУ снага.
Тако је прошао у огорченим борбама и тај страшни 21. септембар 1914.године, али Мачков камен су наше снаге сачувале и поново заноћили на њему.
У међувремену стигло је одобрење наше Врховне команде, да се промени тактика напада на суседну до тада неосвојиву Кошутњу стопу (к.924) десно од гребена Мачковог камена. А она је предвиђала да се напад изврши из правца Крупња. Дунавске дивизије су током ноћи замениле своје положаје, тако што је Дунавска дивизија II (другог) позива повучена са Мачковом камена пррема Крупњу где је требала да се попуни са допунским батаљонима I (прве) армије и након тога крене у напад на Кошутњу стопу, а на њено место на Мачков камен дошла је Дунавска дивизија I (првог) позива.
Након замене (ротације) пукова Дунавске дивизије I (првог) и (II) другог позива на положајима Кошутње стопе (К.939) и Мачковог камена (К.924) у току вечери 21.09.1914.године, долазимо и до пресудног и последњег дана битке на Мачковом камену.
Командант Дунавске дивизије I (првог) позива извршио је прегруписивање јединица, тако што је наредио:
да 4.(четврти) прекобројни и 4.(четврти) пук I (првог) позива са по једном пољском и брдском батеријом артиљерије поседну Мачков камен, да 8. пук I (првог) позива са једном пољском батеријом оде на лево крило дивизије на линију Перуника – Јаворник, да 18. пук I (првог) позива остане у дивизијској резерви источно од Мачковог камена, а 9. пук I (првог) и 5.прекобројни пук у рејону Нешиног брда. Цитирао сам из заповести команданта Дунавске дивизије I (првог) позива, од 21.септембра 1914.године.
22.септембра у раним јутарњим сатима,18.АУ дивизија и њен 16. корпус, са око 20. батаљона и целокупном расположивом артиљеријом кренула је у освајање Мачковог камена. Наши пукови су снажном ватром одбили први непријатељски јуриш. То се поновило још два пута до 5. часова ујутру, када је 18.дивизија уз подршку артиљерије, извршила концентрични напад на наше положаје.
Да бих Вам, што јасније предочио сву жестину окршаја обе војске на положајима Мачковог камена, послужићу се извештајима и белешкама из дневника зараћених страна и лично Оскара фон Поћорека. Цитирам:
"…. Већ од поноћи непријатељ је отпочео приближавање српским положајима и, подишавши им на блиско одстојање, у раним јутарњим часовима 22.септембра прешао у напад. Сва три српска пука из прве линије отворила су снажну ватру и одбила непријатељев јуриш. До 5. часова ујутру то се још двапут поновило, са истим резултатом. Мада су сви ови напади одбијени, ипак је местимично долазило до колебања српских снага, нарочито левог крила 4.(четвртог) прекобројног пука, које је било изложено непријатељевом обухвату.
….Четврти пук I (првог) позива снажно је одолевао овом нападу, а у два маха је прелазио у противнапад, али није успевао да непријатеља одбаци више од 100-150.метара. Па чак ни на том положају није успевао да се задржи, већ је под сталним притиском, изложен снажној непријатељевој ватри, оба пута морао да се повуче на своје старе положаје. 9.(девета) брдска батерија спочетка је успешно подржавала ове његове испаде, али пошто је утрошила сву муницију, повучена је у позадину као неупотребљива.
…Десно крило 4. (четвртог) прекобројног пука (отприлике на централном делу српског положаја на Мачковом камену) аустроугарске снаге су, са даљине од око 150.метара, подвргле веома јакој непријатељевој ватри, док се према левом крилу овог пука непријатељ приближио на 20 – 30 метара и укопао на ивици једног мртвог угла, где је био добро заштићен од ватре српских снага. Делови 4. четвртог прекобројног пука су га у два маха одбацивали са тих положаја ручним бомбама, чије су дејство аустроугарски војници нарочито респектовали, али су ови уз подршку митраљеза и артиљерије, ипак успевали да се поново привуку. Тако су положаји 4. прекобројног пука делом били изложени и бочној и леђној ватри. Ради стабилизације одбране овог пука око 8.часова је његово десно крило ојачани 3.(трећим) батаљоном 18.пука, из дивизијске резерве…".
Око 7.часова уследио је поново жесток напад 6.АУ бригаде и притисак на Перунику, према десном крилу 8. пука I (првог) позива, али је убацивањем наше две чете из пуковске резерве ојачана одбрана пука и непријатељ није имао значајнијег успеха у овом нападу и на том правцу. Такође, собзиром да овај напад АУ снага није пратио истовремено и адекватан притисак АУ снага из састава 13.(тринаесте) бригаде из правца Липничке главице, командант нашег 8.пука I (првог) позива извукао је три чете са Јаворника и пребацио их у позадину свог десног крила, на јужне падине Мачковог камена.
Док је наша одбрана на левом дивизијском крилу била стабилизована, на десном крилу и самом пропланку Мачковог камена, погоршавала се из сата у сат. АУ 1.(прва) и делови 3. 7. 9. и Комбиноване бригаде, јуришали су без прекида, не штедећи своје људство у жељи да по сваку цену овладају Мачковим каменом. Поједини делови 4. пука I (првог) и 4.(прекобројног) пука, поново су почели да попуштају и само невероватним и херојским самопожртвовањем официра су враћани на претходне положаје, где су се последњим атомима снаге одржавали. Зато су на захтев команданата пукова око 8,30 часова на Мачков камен пребачена преостала три батаљона из састава 18.пука I (првог) позива и развијени одмах иза првог борбеног реда наших ровова. И тада је уследио противнапад наших снага на десни део пропланка Мачковог камена на коме су АУ снаге овладале нашим предњим рововима. Тако је истовременим нападом 4. и 18. пука првог позива око 9.часова непријатељ одбачен а предњи ровови повраћени. Међутим у том страшном и херојским јуришу 4.пука I (првог) позива Ужичке војске "Стефан Немања", погинуо је његов легендарни командант (тада потпуковник) ДУШАН ПУРИЋ. Једно пушчано зрно погодило га је испод десне руке и на месту је одмах издахнуо.У тим борбама оба пука изгубила су велики број официра и подофицира. А око 10 часова тешко је рањен и командант 4. (четвртог) прекобројног пука Ужичке војске потпуковник Душан Дулић. Па пошто су до тада били избачени из строја сви команданти батаљона па и њихови заступници, овим пуком више није имао ко да командује. Стога је команду над 4.пуком, преузео помоћник начелника штаба Дунавске дивизије мајор Душан Симовић. Тада је овде погинуо и познати јунак из балканских ратова мајор Бранко Јагодић. Сахрањен је ту на планини Јагодњи уз његову омиљену песму "Ој спавај ми, спавај, мој премили санче".
Око 11,30 часова, било је више него критично и претио је коначни губитак платоа Мачковог камена, па је командант 18.пука у борбу увео и последњи свој батаљон из резерве и крајњим напорима и са великим губицима поново повратио изгубљене предње ровове. У исто време положаји 4.пука су у скоро безизлазној ситуацији и командант дивизије Миливоје Анђелковић "Кајафа" немајући више ни једну јединицу у дивизијској резерви, као помоћ 4.пуку упућује један батаљон из резерве 8.пука I (првог) позива. Овим појачањем 4.пук је успео да се одбрани и одбаци непријатеља, али положаји су и даље били изузетно угрожени и претило је њихово дефинитивно губљење. Стога је командант 9.пука I (првог) позива на положаје и правац Шанац – Нешино брдо развио и све расположиве снаге које је имао у армијској резерви (потчињени 5. прекобројни пук и једну батерију артиљерије), да би штитиле одступање дивизије, уколико до ње дође. При том ови пукови су толико били истрошени претходних дана у борбама и са огромним губицима, да се на њихово јаче ангажовање није ни могло рачунати.
И коначно око 15 h Aустроугари су поново кренули, испоставиће се у последњи јуриш тога дана. Њихов удар и притисак били су најжешћи и најснажнији по централном делу положаја Мачковог камена, на споју 18. и 4.прекобројног пука.
Сви напори и безпримерно залагање официра да спрече повлачење наших снага, изложених снажној унакрсној ватри, били су узалудни. Отпор је почео нагло да слаби на оба крила првог борбеног реда, тако да више није било могуће спречити повлачење наших проређених и максимално исцрпљених трупа, а поготову без официра који су већином били избачени из строја. Не заборавимо, да је погинуло 114 официра и подофицира, од којих 5.команданата пукова, 17.команданата батаљона и 174.рањена (међу којима и принц ЂОРЂЕ КАРАЂОРЕВИЋ).
У таквој ситуацији, командант Дунавске дивизије "Кајафа", наредио је повлачење на резервне положаје (под заштитом армијске резерве) са положаја Нешино брдо – Шанац.
4.прекобројни пук прикупио се на линији Језеро – Ждрело у циљу прихватања заштитнице, а 8.пук I (првог) позива да се до пада мрака повуче на линију Градина – Ободњик, а потом под заштитом ноћи на линију Велеш – Карачица. На Ободњику су оставили заштитницу која је омогућила 4. (четвртом) пуку првог позива да се прикупи на Кулини, а 18.пук првог позива у рејону Милетине косе.
Десно крило нашег 4. пука, као крајње десно крило дивизије, задржало се нешто дуже на обронцима Мачковог камена и тако, добрим делом, омогућило безбедно повлачење осталих јединица наше војске.
За то време 8 пук, иако им је рањен командант пука Драгољуб Јеремић, огромним залагањем и увођењем у борбу две свеже чете из резерве одбијао је нападе непријатеља и тако се све до ноћи задржао на јужним падинама Мачковог камена, а онда под окриљем ноћи повукао се према Велешу и Карачици.
И да завршим.
Мачков камен је тог 22.септембра четири пута прелазио из руку у руке обе зараћене стране. О жестини борби поред погибије и избацивања из строја читавог једног батаљона наших официра и подофицира, можда најбоље сведоче укупни губици обе Дунавске дивизије првог и другог позива. Од 14.до 22.септембра имали су 11.490 људи избачених из строја. На другој страни укупни губици 6.АУ армије били су огромни, јер су од преласка Дрине 8.септембра па до краја борби на Мачковом камену имали преко 30.000 људи избачених из строја.
Тако је непријатељ овладао Мачковим каменом, наше јединице су се повукле, али непријатељске АУ снаге и њихов 16. корпус нису имали снага и моћи да наставе даље гоњење наших јединица, већ су се задржале на освојеном крвавом гребену Мачковог камена. Истог тог дана, на њему су прикупили 2000 лешева, од којих 1200 својих и 800 наших војника.
У билтену "ЛЕТЗТЕР КРИЕГ" (званична војна историографија АУ војске) борбе на Мачковом камену третирају се као најкрвавије у "целом српском ратном походу".
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.