Честити потомци наших славних предака, поред устаљених и мање више познатих података и на неке непознате или мање познате, па у крајњој линији и моје опсервације које су резултат сагледавања многих историјских података из мноштва документа, попут ратних дневника, сећања, мојих личних разговора са преживелим учесницима битака из Балканских и Великог рата, мемоара, званичних и незваничних докумената, литературе од страних и домаћих аутора и сл., а књишки правац у представљању Великог рата обично почиње Сарајевским атентатом и праћењем каснијих збивања са тим у вези, који су дела бројних познатих и непознатих личности. У сваком случају та ратна 1914.година подједнако тешка и сјајна, остаће у ризници сећања нашег народа и потомака више за понос због победа на Церу и Колубари а у други план потиснута БИТКА на ДРИНИ и БОЈ на МАЧКОВОМ КАМЕНУ због претрпљеног пораза. Тако се у сећању потомака ствара и одржава обрнут ред у односу на добро познат хронолошки и књишки. Тако на прво место долази пробој СОЛУНСКОГ ФРОНТА далеко испред и изнад свега. Распоред осталог зависи од личног искуства и вредновања, па тако многи скоро да потпуно заборављају БИТКУ НА ДРИНИ и "срце" те битке, КЛАНИЦУ ДО ПОСЛЕДЊЕГ ВОЈНИКА, ПОДОФИЦИРА И ОФИЦИРА НА МАЧКОВОМ КАМЕНУ.
Укупно досадашње стање у писању или кинематографском представљању, по мени, налаже много озбиљнији приступ овој битци, а поготову у оквиру исте БОЈУ НА МАЧКОВОМ КАМЕНУ. Јер да није тако, не бисмо о тој кланици на Мачковом камену и "СРЦУ БИТКЕ НА ДРИНИ" учили само 10-ак штуро написаних реченица и чак непрецизних статистичких података (нпр.о броју погинулих и избачених из строја) који варирају у хиљадама а не десетинама и стотинама. У кинематографији и да не помињем! Па зар није абнормално да тек 100.година или пун век након битке, 2014.године, тада неки мајор полиције Сретен Цветојевић Цвеле (тј. ја) који нема апсолутно никакве везе са филмом и кинематографијом, захваљујући НЕПОНОВЉИВИМ филмским аматерима из Рађевине (ДОБРИВОЈУ и ДОБРИЛИ ПАНТЕЛИЋ) без икаквог буџета и сценарија, сними ПРВИ И ДО ТАДА ЈЕДИНИ ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ О БОЈУ НА МАЧКОВОМ КАМЕНУ под називом "Овде ни птице више не пeвају", а да наша отаџбина или држава Србија, о тој епохалној и историјској битци не сними ни један, једини сантиметар?
ПС. Претпостављам, да га је већина Вас и погледала на некој од 30-ак ТВ станица које су га до сада (за ових 7 година) више пута емитовале и реемитовале, укључујући и национални јавни сервис РТС. Уосталом, ко жели да га погледа, може то учинити и на YOU TUBE видео каналима Добривоја и Добриле Пантелић "Обичаји Рађевине" и на мом видео каналу Сретен Цветојевић Цвеле.
Сматрам да је овде мање у питању већ уходана прича "КАКО ЈЕ БИЛО", а више позив на ново и много, много шире читање изворне грађе и стручних аутора, а не нас аматера попут мене. Подсетићу Вас на Вука Караџића, који каже да од самих учесника догађаја није могао да САЗНА КАКО ЈЕ НЕШТО БИЛО? Слично искуство са ученицима рата помиње и наш велики и племенити писац Добрица Ћосић у свом мега роману "ВРЕМЕ СМРТИ". Шта то значи? Па значи да се поуздано може говорити само о ономе што се очима види "да ли си био испред шатора или у шатору" када се нешто дешавало. Значи, био си очевидац или ниси? А онда, након тога сви пишу по свом и својој истини. Па зар се са тим не сусрећемо скоро свакодневно у извртању чињеница, прекомпоновању историје и историјских догађаја од којих понекад зависе судбине и статуси појединих народа и држава (између осталог поприлично и наше отаџбине Србије)? Зато сам ја увек био и остао присталица проверено и најближе тачног, а то значи коришћење аутентичних докумената попут ЛИЧНИХ БЕЛЕШКИ, ИЗВЕШТАЈА, ОПЕРАЦИЈСКИХ И ДРУГИХ ДНЕВНИКА, КАРТИ И СКИЦА СА ТЕРЕНА ПРИЛОЖЕНИХ КАО ДОПУНА УЗ ИЗВЕШТАЈЕ и сл.
Колико је историја рата тежак посао говори чињеница да се ту нису "прославили" ни врхунски историчари било да су савременици или учесници – свесни значаја догађаја и начина прикупљања грађе са јасном намером да после рата о томе пишу. Сложићемо се, да се њихова остварења на том плану у погледу вредности крећу око просека.
И за крај, да бих бар мало поткрепио ове моје тврдње или опсервације на питање КОЛИКО ЈЕ РАТОВАЊЕ НЕСМЕСТИВО У ОКВИРЕ ПИСАНЕ РЕЧИ, најбоље говори лично искуство некада младог официра, касније прослављеног начелника ЂЕНЕРАЛ ШТАБА српске војске и војводе РАДОМИРА ПУТНИКА 1878.,у писму насталом по молби В Ђорђевића, цитирам:
"Као што видиите, на хартији се трупе брзо и лако концентришу, после неколико потеза већ су на свом главном зборишту…, али су оне до тада напор учиниле, са каквим тешкоћама су се и оскудицом бориле то се само личним искуством осетити може… Ондашње патње су заборављене, изашле су такорећи из моде, па ми сада изгледају као пријатне успомене, о којима ћу можда касније лепше и боље умети да приповедам".
Па да ли данас даљни потомци наших славних војвода не желе ни да разговарају о вредностима својих предака, а камо ли шта друго?
Е па честити потомци и поштовани пријатељи, МИ ТО МОРАМО И ХОЋЕМО, ЈЕР НАС НА ТО ОБАВЕЗУЈЕ ЗАВЕТ СТАРИХ РАТНИКА И ДУГ ПРЕМА ЊИМА – ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.