Имао сам обавезу али пре свега и неизмерну част, да данас на том "СРПСКОМ ТЕРМОПИЛУ" у име РЕПУБЛИЧКОГ ОДБОРА САВЕЗА УДРУЖЕЊА ПОТОМАКА РАТНИКА СРБИЈЕ ОД 1912 до 1920. године и наравно свих нас чланова те часне и честите организације, положим венац и поклоним се сенима наших славних предака ДИВ ЈУНАКА из светске историјске војне. Тих величанствених и непоновљивих војника, подофицира и официра, који су несебично жртвујући своје животе БРАНИЛИ И ОДБРАНИЛИ СВОЈУ и НАШУ ОТАЏБИНУ СРБИЈУ. Тих у светску историографију заувек уписаних "ДАВИДА" који су не само победили већ и својом војничком чашћу и поштовањем међународног ратног права и људске и цивилизацијске хуманости човека према човеку и понизили "ГОЛИЈАТА", доказујући на практичном примеру (Церу 1914. и завршетку Великог рата 1918.) да за победу како у једној битци тако и у рату није довољно имати неупоредиво више војника и савременија оружја и оруђа, већ до скоро НЕСТВАРНИХ граница ВОЉНУ И ПАТРИОТСКУ оданост својој ОТАЏБИНИ и спремност на саможртвовање у тој борби до последњег.
Зато сам се данас као представник свих нас њихових потомака осећао нестварно поносно. Али ја сматрам баш као што сам и рекао ДА СВАКИ СРБИН КОЈИ САМО СТАНЕ А КАМОЛИ И ДОДИРНЕ ТАЈ ГРАНДИОЗНИ И ВЕЛИЧАНСТВЕНИ СПОМЕНИК на ЦЕРУ, МОЖЕ ДА СЕ ОСЕЋА КАО НАЈБОГАТИЈИ ЧОВЕК НА СВЕТУ. Све могу да нам узму и да нам отму, али док и један СРБИН остане жив на овој планети (ма где био), не могу нам никада узети и отети ТО ШТО СУ НАМ НАШИ ПРЕЦИ СВОЈИМ САМОЖРТВОВАЊЕМ И НЕПОНОВЉИВИМ ПОДВИГОМ ЗАУВЕК ОСТАВИЛИ У НАСЛЕЂЕ.
Зато, нека им је СЛАВА и ХВАЛА, а од Бога, мир и спокој мученичким и напаћеним душама, ЗАУВЕК И У СВЕ ВЕКОВЕ ВЕКОВА – АМИН.
Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. "Браћа Рибникар" Љубовија.

Видео број 1 погледајте овде.
Видео број 2 погледајте овде.