Као и свих претходних 7 дана на ходочашћу по Грчкој и Македонији групе од 100 чланова Савеза удружења потомака ратника Србије од 1912 до 1920.године и данашњи 8 дан топлог и сунчаног 2.октобра 2018.године максимално је попуњен активностима и поприлично захтеван.
Али пођимо редом. Након преподневних комеморација на Српском и Француском војничком гробљу у Битољу,добро расположени потомци без заустављања настављају пут према следећем планираном одредишту у главном граду БЈР Македоније Скопљу. Сигурно је да додбром расположењу,поред дивног сунчаног дана доприноси и сама чињеница да се враћамо кући. А сваки повратак кући баш као у оној народној пословици СВУДА ПОЂИ - КУЋИ ДОЂИ,без обзира на обиље утисака и поприличан премор организма свима доноси радост и додатно побољшава расположење. Пут до Скопља "скраћујемо" између осталог и читањем родољубиве поезије сјајног аутора Петра Петровића "Јадранина" из Лознице, према коме бих се сигурно огрешио када бих рекао само писца поезије,јер је изузетно свестран и подједнако успешан и као сликар,дуборезац и аматерски глумац. А као што је већини потомака који већ годинама путују на српска војничка гробља поиностранству познато,ја са собом увек носим његову сјајну књигу поезије СА ВЕРОМ У БОГА коју је аутор посветио свом деди Михаилу и његовим ратним друговима и саборцима из Дринске дивизије. И тако од Битоља до Скопља читао сам изабране песме по областима ЗА КРАЉА,ЗА ОТАЏБИНУ и ЗА НАРОД, а какав је песник господин Петар, можда најбоље говори чињеница да је на моменте код појединих песама плакала или покушавала да задржи сузе већина потомака у аутобусу. И тако,чини се много брже него што смо очекивали ево нас у Скопљу.
А у СКОПЉУ!
Е, ту нас је већ на периферији града сачекао наш домаћин, председник удружења срба из Македоније и најкраћим путем кроз закрчене улице града довео у насеље звано "Аутокоманда" на паркинг испред цркве Светог Архангела Михаила иначе задужбине краља Александра Карађорђевића. Знамо да долазимо пред велику светињу СПЦ-е (која је тренутно под јурисдикцијом неканонске Македонске православне цркве),али и светињу у чијој се спомен-костурници налазе десетине и десетине ковчега са костима српских војника. Деценијама су оне биле недоступне посетиоцима овог храма закључане и закатанчене у тами крипте ове светиње. И не само оне, већ и иконостас са ретким бојеним платнима дар генерала и пуковника Српске војске из 1933.године који се такође налазио скривен у овој крипти.
Наравно опет заставе и ловоров венац напред, па са дубоким страхопоштовањем пред спомен-цркву као и пред сваку светињу. А испред ње, чека нас старешина цркве и представници наше амбасаде у Скопљу. У кратком али сажетом излагању свештеник нас упознаје са историјатом и релеквијама светиње али и шокантним чињеницама да је крипта деценијама била недоступна (закатанчена) не само за посетиоце цркве већ и за саме свештенике који су службовали у њој. Мислим да делим осећај и размишљање већине потомака који у неверици слушају где су и како од очију јавности биле сакривене кости наших мученика који су стотинама километара далеко од својих родних кућа несебично жртвовали животе за слободу отаџбине,а она им се тако сурово одужила ДА БУДУ НЕ САМО ЗАБОРАВЉЕНИ ВЕЋ И САКРИВЕНИ И НЕДОСТУПНИ ЧАК И НАЈБЛИЖОЈ РОДБИНИ. Питам се да ли смо ми једини народ у свету који се тако односи према својим мртвима или уснулим у Господу,а и да не помињем херојима и див јунацима Великог рата и припадницима славне Српске војске која је из њега изашла као сила победница.
Коначно силазимо у спомен-крипту храма и остајемо на моменат фасцинирани величином самог простора крипте али и са стотинак огромних ковчега у којима се налазе похрањене кости наших војника и официра. На дрвеним ковчезима металне плочице са угравираним именима и презименима палих на просторима тадашње отаџбине а данас суседне државе Македоније. А на зиду једног од пролаза између ковчега поред два велика свећњака мермерна плоча са крстом и уклесаним текстом:

НЕУМРЛИМ БОРЦИМА ПАЛИМ ЗА СЛАВУ И ВЕЛИЧИНУ ОТАЏБИНЕ
ПРВИМ РЕГРУТИМА ЈУЖНЕ СРБИЈЕ
ВАРДАРСКОГ,БРЕГАЛНИЧКОГ,КОСОВСКОГ,
БИТОЉСКОГ И ИБАРСКОГ ПУКА
1914. - 1918.
ЊИХОВИ РАТНИ ДРУГОВИ


Испод те плоче делегација Савеза на челу са председником Љубомиром Марковићем у нестварној тишини која влада у крипти, спушта ловоров венац на под а минут ћутања чини ми се као да траје јако,јако дуго.
Ех,славни наши јунаци и мученици који сте толико деценија чамили у тами ове крипте ОПРОСТИТЕ НАМ,ЈЕР КАО ПОТОМЦИ НИСМО ВАС ДОСТОЈНИ. Са тим осећањем и некако у себи дубоко посрамљен и жалостан излазим међу последњима из крипте и храма на светлост поподневног Скопског сунца. Тешим се некако у себи да ће ових стотинак потомака свако на свој начин по повратку и у данима,месецима и годинама које долазе "осветљавати" таму и заборав у којој су нам преци овде почивали. А овај текст,за почетак нека буде мој скромни прилог том будућем задатку свих нас. Желим да верујем да ће бар бројне школске екскурзије које у толиком броју долазе у прелепо Скопље из Србије и Републике Српске наћи времена да између бројних знаменитости и лепота овог града посете и ово свето место И БАР НА МОМЕНАТ СЕ ПОКЛОНЕ СЕНИМА ПРЕДАКА КОЈИ ОВДЕ ПОЧИВАЈУ И НА ТАЈ НАЧИН НЕ ДОЗВОЛЕ ДА ЈОШ ЈЕДНОМ УМРУ У ТАМИ ЗАБОРАВА.
Умио сам се на чесми испред храма са нестварно хладном водом а потом упалио свеће паљенице за покој душа ових и свих наших мученика палих за отаџбину Србију. А ето и после толиких српских војничких гробаља и меморијала како у отаџбини тако и у петнаестак страних држава по први пут ми се десило да сам скоро заборавио заставу Србије коју тако поносно на већини тих војничких гробаља носим. Зашто? Зато што сам толико остао под утиском и огромном емоцијом у којој преовладава срам и неко самопонижење себе као личности која припада и део је ПОТОМАКА који нису ДОСТОЈНИ СВОЈИХ СЛАВНИХ ПРЕДАКА. И кренуо сам према аутобусу без заставе. КАО ДА ЈЕ НЕКА НЕВИДЉИВА СИЛА ЖЕЛЕЛА ДА ТА ЗАСТАВА ИЗ ЊИХОВЕ ВОЉЕНЕ ОТАЏБИНЕ ОСТАНЕ ТУ МЕЂУ ЊИМА ДОЛЕ. Наравно вратио сам се по заставу и нисам имао снаге да то било коме саопштим (а већ су ме сви чекали у аутобусу) јер наравно са државном заставом увек излазим први а враћам се последњи. Ноћас сам то кроз овај текст сопштио свима ,али и донео чврсту и неопозиву одлуку. А она је:,да првом приликом која ми се укаже,отпутујем у Македонију и у крипту ове спомен цркве у име ПОТОМАКА и у своје име однесем нову државну заставу отаџбине СРБИЈЕ. Мали је то и сувише скроман дуг, али дуг је дуг и ред је и обавеза је да се и одужи. А ако грешим,надам се да ми то неће бити замерено? А шта ако се они негде горе "питају" ДА ЛИ ЈЕ ЗА ОВАКАВ ОДНОС ОТАЏБИНЕ И ПОТОМСТВА ТРЕБАЛО И ВРЕДЕЛО ДАТИ СВОЈЕ ЖИВОТЕ?
Свако са својим емоцијама али и жељама да се још нешто види, креће у обилазак прелепог старог али и монументалног новог Скопља. Штета што смо за ту лепоту и ужитак имали релативно мало времена. Али ваљда је у животу увек тако,да се за лепо углавном има мало времена.
Са Скопским предвечерјем и заласком сунца поново смо у аутобусима и пред нама је било још 435 километара вожње до Београда са својим мислима,емоцијама и утисцима. За њих смо имали сасвим довољно времена јер смо у Београд стигли у касним поноћним сатима.
И на крају честити потомци наших славних предака!
Вредело је а неизоставно и требало је у данима који су остали иза нас бити на свим меморијалима у Грчкој и Македонији где се државним и другим церемонијама званично и незванично обележавало 100.ГОДИНА ОД ЗАВРШЕТАКА ВЕЛИКОГ РАТА И ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА. Следећи век и обележавање 200.годишњице и свих оних који следе нормално и природно проћи ће без нас. Али, ја желим да верујем да ће велики број ПОТОМАКА који дођу после нас ЈОШ БРОЈНИЈЕ И ОРГАНИЗОВАНИЈЕ ИЋИ ТАМО И ДА ЋЕ ТАКО БИТИ ЗАУВЕК У ВЕКОВЕ ВЕКОВА ДОК ПОСТОЈИ И ЈЕДАН ЈЕДИНИ ЖИВИ СРБИН КАО ПОТОМАК НЕУМРЛИХ ПРЕДАКА - МА ГДЕ БИО?