Ево седми дан је како смо отпутовали из Београда и други нашег боравка у БЈР Македонији. Јутро на планини Бабе,данас 2.октобра освануло је са пуно сунчевих зрака и измамило нас у великом броју пред хотел МОЛИКА да би смо још мало уживали у нестварно лепом погледу на Пелагонијску долину у којој се сместио прелепи Битољ а високо изнад њега под облацима планински венац према Грчкој на коме доминирају Кајмакчалан,Козјак,Добро поље и остали чувени историјски висови. Мада на овој надморској висини од 1420 метара и ми смо практично под облацима а локација хотела стварно пружа предиван панорамски поглед у свим правцима. Не случајно ово је и простор националног парка ПЕЛИСТЕР као прво и најстарије заштићено добро у Македонији које се простире на чак 12.500 хектара и висином од 2000.метара. Било би право задовољство остати овде још неки дан, али то задовољство је резервисано за туристе а нас данас чекају планиране комеморације на Српском и Француском војничком гробљу у Битољу и дуго путовање преко Скопља назад у отаџбину Србију.
Паковање кофера у аутобусе,још понеки снимак за успомену испред хотела и полазак према 15.километара удаљеном Битољу. Стрм и уски пут води нас према уласку у јужни део града поред археолошког локалитета ХЕРАКЛЕЈА где се налази Српско војно гробље. А на њему од укупно 3.254 посмртна остатка погинулих војника и официра 1321. сахрањен је овде накнадно пренетих на ово гробље превасходно из борби на Кајмакчалану 1916.године али и из Балканских ратова. Сви они заједно почивају овде на брежуљку некадашње отаџбине Краљевине Србије а сада суседне државе БЈР Македоније.
Наравно,као и сваки пут када дођемо на ово гробље, а оно је само једно од више од тридесетак наших војних меморијала на подручју Македоније која на најбољи начин сведоче о огромном страдању Српског народа и жртви коју смо поднели у периоду од 1912 до 1918.године,обузме ме велика туга али и једно огромно разочарање. Зашто? Па зато,што на луку изнад улазне капије гробља на коме почива читав један пук српских војника и официра стоји само натпис ВОЈНИЧКО ГРОБЉЕ али не и СРПСКО,па онај ко на њега дође први пут и не може да зна на чије је војно гробље дошао. А и када крене кроз алеје на 1321.металном крсту затећи ће само тробојке са утиснутим бројевима али на жалост без имена. Списак са именима вероватно је негде у депоима битољског музеја или Градског завода за заштиту споменика културе. Али, ако је за утеху,бар је уређено,покошено и са засађеним ружама додуше само поред појединих крстова. То ме асоцира на Енглеска и Француска војничка гробља где се поред сваког крста увек налазе засађене и уредно неговане руже или неко друго цвеће,без обзира да ли се она налазе у њиховој домовини или страној држави. Надајмо се да ако то не доживимо ми,да ће доживети бар наши потомци да долазећи на Српска војничка гробља и меморијале затекну их таква попут Енглеских,Француских и многих других. Боље је поштовани потомци и да не замишљате слику како изгледају српска војничка гробља на ширем подручју Битоља и појасу Мариова и селима: Будимирци,Старавина,Добровени,Живојно,Бач,Скочивир,Груниште,Орахово и друга у којима се налази више од 8000 гробова српских војника. Већина је зарасла у коров или су потпуно уништена да се више и не препознаје да су некада била гробља. Задатак превасходно за државу Србију а потом и за сваког од нас ПОТОМАКА (а мало је оних који данас живе у Србији а да нису потомци ближи или даљи тих наших славних предака) да се на своју срамоту замислимо и запитамо ШТА СМО УЧИНИЛИ да то тако не буде? Па гробља и гробови су одувек били огледало живих а не мртвих. А завет предака САМО ДА ИХ НЕ ЗАБОРАВИМО,да ли смо испунили и испуњавамо ли? РАЗМИСЛИМО И ДАЈМО ОДГОВОР САМИ СЕБИ а не другима,јер то су наши сродници и наши славни преци којима се дивио читав слободољубиви свет.
А на гробљу,достојанствено и у миру сами смо обавили чин комеморације полагањем ловоровог венца испред великог бетонског спомен крста у чијем подножју се налази мермерна плоча са натписом: СЛАВА ХРАБРО ПАЛИМ ЈУНАЦИМА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ У РАТОВИМА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ 1912-1918. Поред крста у подножју затекли смо и положен карактеристични венац уједињеног краљевства или Велике Британије,који је неко од њихових вероватно војних званичника поставио пре нас. Наравно,обрадовали смо се затеченом венцу некадашњег савезника из Великог рата.
А наш ловоров венац положила је делегација коју је предводио председник Савеза удружења потомака ратника Србије од 1912 до 1920.године господин Љубомир Марковић заједно са председником Покрајинског одбора за КиМ-у Радетом Кнежевићем и Јовичић Андријом, чланом удружења потомака ратника из Београда.
Председник Савеза, господин Марковић у кратком и сажетом али као и увек надахнутом и емотивном излагању ближе је упознао присутне потомке са детаљима историјских догађаја везаних за ратне војне операције на подручју Солунског ратишта у Великом рату као и борбама вођеним на овом подручју у Балканским ратовима.
О самом војном меморијалу упознао нас је у својству домаћина господин Зоран Ђуровић који се уједно свакодневно брине и чува ово наше војничко гробље.
Поклањамо се још једном сенима наших славних предака и полако упућујемо према аутобусима да на супротном крају града одамо почаст и обавимо комеморацију и на војничком гробљу наших ратних савезника из Великог рата француза и њихових колонијалних јединица.
А француско војничко гробље налази се на североистоку Битоља удаљено од центра града око 3 километра,непосредно поред пута који води према селу Логоварди. Е овде нас чека сасвим другачија слика у односу на наше војничко гробље са кога смо управо дошли.Паркинг за аутобусе одмах је преко пута улазне капије а иако огромно гробље на површини од преко 12,5 хектара,ограђено је целом дужином са лепом бетонском оградом која се протеже паралелно са асфалтним путем. Од улазне велике металне капије на којој јасно пише 1914-1918. ФРАНЦУСКО ВОЈНО ГРОБЉЕ (а не као на нашем,само ВОЈНИЧКО ГРОБЉЕ на каменом луку без капије) према централнм споменику води широка стаза која практично дели дивно уређене алеје са крстовима на два дела. А у њима је тачно 6.262 гроба са металним крстовима офарбаним у бојама француске тробојке али за разлику од нашег поред бројева и уписаним именима и презименима погинулих војника. И на њима пише још УМРО ЗА ФРАНЦУСКУ.Такође налазе се и две заједничке масовне гробнице у којима почива између 7.000 и 10.000 француских и колонијалних војника са огромним високо подигнутим, импозантним централним спомеником који доминира целим простором.А на њему речи захвалности француским јунацима ПОГИНУЛИМ ЗА ФРАНЦУСКУ И СРБИЈУ. Иначе гробље је званично отворено 16.септембра 1923.године. Лево од њега у самом углу гробља налази се огроман објекат МЕМОРИЈАЛ са сталном и врло савременом музејском поставком свечано отвореном управо ове године,тачније 31.маја 2018.Једном речју могло би се рећи импресивно. Па како онда да у себи не осетите још већу тугу и жалост али и неки унутарњи бес и незадовољство када видите како изгледа наше и направите неко поређење? А треба бити искрен и поштено рећи ПА И НИЈЕ ЗА ПОРОЂЕЊЕ! Али, ваљда се тако озбиљне и велике државе и народи односе према својим војним меморијалима и прецима палим за слободу отаџбине. Стим што овде треба неизоставно додати да су ОНИ ПАЛИ И ЗА СЛОБОДУ НАШЕ ОТАЏБИНЕ ТАДА КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ. Зато смо се према њему и онима који почивају овде и односили са истим пијететом и поштовањем као и на нашем српском војничком гробљу овде у Битољу али и свим другим расутим по свету у више од тридесет држава.
А то значи. Високо подигнуте и развијене државна и застава Савеза наше отаџбине Србије,ловоров венац иза њих и колона од 100 потомака у потпуној тишини која се полако креће према централном спомен обележју. Као и на сваком нашем меморијалу на коме сам имао част да носим заставу Србије и овде се некако осећам посебно поносно али и са неком благом дрхтавицом у телу док се полако крећем према споменику који је толико подигнут изнад крстова да делује још монументалнији него што јесте. А помисао да се крећете између земних остатака 13.262 француских и колонијалних војника и официра Француске армије убијених на Солунском фронту око Битоља, заједно са нашим Српским јунацима у операцијама за ослобађање Србије чини вас таквим као да не ходате земљом већ да лебдите негде између. Честити и поштовани потомци,тешко је тај осећај описати било каквим речима јер за то нема адеккватних речи. То се просто речено може доживети само ту на том месту и са индивидуалном емоцијом коју свако доживи на свој начин. Углавном је то тихи ход,ћутање,сузе,осећај да вас нешто стеже у грлу а срце убрзано лупа....Спустамо заставе према земљи а делегација у саставу; председник Савеза Љубомир Марковић,генерални секретар госпођа Милена Харамбашић и госпођица Татјана Кресојевић потомак из Горњег Милановца полажу ловоров венац испред монументалног споменика. СЛАВА ПАЛИМ САВЕЗНИЦИМА ЗА СЛОБОДУ СРБИЈЕ И ЖИВЕЛА ФРАНЦУСКА (али она Француска држава ратна савезница Србије из Великог рата а не ова садашња која са том нема скоро ништа заједничко изузев имена..). Након комеморације као и на свим меморијалима и војничким гробљима следи заједничко и индивидуално фотографисање па одлазак у музеј.
А музеј односно МЕМОРИЈАЛ! Е то је већ прича за коју треба пуно речи и пуно простора да би се читаоцима створила каква,таква слика виђеног. Али у најкраћем. Почев од екстеријера где је на зиду постављен пренети камени крст са Доброг поља на коме српском ћирилицом стоји уклесан текст ЈУГОСЛОВЕНСКИМ И ФРАНЦУСКИМ ХЕРОЈИМА ПАЛИМ НА ДОБРОМЕ ПОЉУ, 12.IX.1918.ГОД. и табла са називом МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР БИТОЛА ПОСВЕЋЕН МАКЕДОНСКОМ ФРОНТУ......помоћних логистичких просторија,улазног хола са заставама и фотографијама, па огромне главне просторије у којој доминира на централном делу у стаклу рељефна поставка ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА. А на сва четири зида у природним величинама мурали са изгледима униформи и наоружања војника и официра свих војски учесница у пробоју Солунског фронта. Наравно ту су у стакленим комодама и примерци оргиналог оружја,војне опреме,личних предмета и сл. Тако да на моменат стекнете утисак да сте у 1918. а не век касније у садашњој 2018.години. Једном речју ЈЕДНОСТАВНО, ОРГИНАЛНО И ИМПРЕСИВНО.
Док подневно јесење сунце као да није октобарско,поприлично пржи овде изнад Битоља,напуштамо француски војни меморијал и крећемо пут Скопља где нас данас у крипти цркве Светог Архангела Михаила чека још једна комеморација српским ратницима. А онда, дуго путовање до Београда и повратак у отаџбину Србију.