Одмах по завршетку државне комеморације на Поликастрону са наша два аутобуса журно крећемо пут планине Ниџе и њеном врху Кајмакчалан, удаљеним око 12о км. Иначе планина Ниџе је једна од планинских лепотица Балкана. Данас је целом својом дужином дели државна граница између Грчке и БЈР Македоније,а давно пре једног века између Краљевине Србије и Грчке. Планински масив је веома неприступачан са обе стране државне границе а поготово са македонске. Као и претходних дана,опет нас прати киша.Само овог пута киши се придружују и снежне пахуље како се приближавамо обронцима планине. Моћни мерцедесов мотор у аутобусу, без проблема савлађује све јачи успон и извлачи нас према врху Кајмакчалана и историјској коти 2521. У исто време брисачи воде све већу борбу са помешаном кишом и све крупнијим пахуљама снега.У топлом и безбедном аутобусу нашег превозника из Горњег Милановца сви имамо само једну мисао,да ли ће нам природа уопште дозволити да приђемо а камоли изађемо на врх Кајмакчалана? А онда оно друго питање које скоро сви међусобно изговарамо "О Боже,па како ли је било нашим јунацима који су пре тачно 102.године на данашњи датум 30.септембра 1916.године, након 18-дневних надчовечанских напора под непрестаном кишом метака, шрапнела бомби и артиљеријских граната као и крајње суровим временским условима успели, не само да изађу већ и потисну непријатеља и овладају врхом Кајмакчалана"? Под утиском таквих и сличних размишљања стижемо до подножја Кајмачалана и места званог Ски центар ВОРАС, одакле аутобуси не могу даље. Али захваљујући нашем председнику Покрајинског удружења потомака ратника од 1912 до 1920.године за КиМ-у и планинарском водичу ПК "Копаоник" из Лепосавића Радету Кнежевићу, ипак постоји нада да ће један део нас успети да дође до врха. Наравно због невремена и екстремно лоших услова (снег,магла и хладноћа као и недостатка адекватне одеће и обуће) отпала је и теоретска могућност да млађи и физички спремнији чланови удружења препешаче тих око 4 км и савладају висинску разлику од око 500 метара од Ски центра до коте 2521 и врха Кајмакчалана.
Али захваљујући Радету и његовим познанствима и пријателјством са планинарима са овог подручја на паркингу већ су нас чекала 4 џипа са храбрим и умешним возачима грцима, спремним да и под оваквим условима смањене видљивости до 5 метара,само њима знаним стазама ипак нас повезу према врху. Подраземева се и да једна таква услуга под оваквим временским условима има своју увећану новчану вредност,али за тридесетак потомака то није представљало проблем. Много већи проблем је била чињеница да само по четворо може сести у топлу кабину џипа а остали на отворену каросерију. Међутим ни то није спречило половину групе од нас тридесетак укључујући и новинарку "Новости" госпођу Милену да се без размишљања сместе на отворене каросерије и са великом жељом и осећајем потребе и огромног дуга према палим прецима крену према страшној коти 2521.да би горе положили венац, исказали заслужени пијетет,упалили свеће и помолили се за њихове страдалничке али херојске душе из исполинске борбе за слободу отаџбине Србије.
Током савлађивања великих успона док се кроз снежну вејавицу и маглу пробијамо према врху, било је свега, почев од проклизавања, заношења,окретања и чега све не,али никаквог страха није било. Присутна је била само фасцинанција превасходно оних који излазе први пут, јер су моћни џипови прелазили преко ровова,траншеа,удубљења од граната,гробних места са којих су у међувремену есхумиране кости плитко сахрањених војника. Иако је протекло тачно 102.године од тих страшних борби имате утисак као да је прошло само десетак, јер на све стране можете видети зарђале делове шрапнела од граната,чауре од пушчаних и митраљеских метака или поједине металне делове ратног материјала.
И опет оно питање које лебди на уснама свих нас. Како ли је било њима 1916.године кад су под канонадом метака и граната из бугарског оружја и оруђа напредовали корак по корак у освајању овог врха горе међу облацима? А преживели и ратни дневници команданата непобитно сведоче да су је освајали 19.дана. Тачно од 12 до 30.септембра 1916.године. Недовоњно је рећи,да је то била кланица српских војника. Не било је то много више од кланице. Био је то пакао на земљи,високо горе међу облацима који је обронке и висове планине Ниџе обојио у црвено од српске крви. И овде су јауци војника надјачавали бојну буку. Али храбри и непоколебљиви војници и официри из Дринске,7 пука Дунавске дивизије и неустрашиви добровољци војводе Вука ишли су само храбро напред а иза себе остављали мртве другове који онима који долазе иза њих својим костима и крвљу поплочавају и означавају пут у отаџбину. На том крвавом путу освајајући КАПИЈУ СЛОБОДЕ на мртвој стражи остало је заувек преко 4600 српских јунака, од којих 3500 дринаца из састава славне Дринске дивизије. На жалост, они никада нису дочекали да виде и осете слободу своје отаџбине. Зато ми данас,њихови потомци жељно хрлимо према том страшном врху и спомен-цркви да бар на мали и симболичан начин одавањем почасти и свећом паљеницом враћамо део неповратљивог дуга. У том размишљању и са таквим евоцирањем успомена стижемо тик до самог врха. Одмах по изласку из џипова, по ветру који буквално хоће да нас однесе видимо изразито шиљаст врх мале спомен-цркве чији крст је стварно у облацима обавијен маглом и као да на овом месту спаја небо и земљу. Црква је посвећена Светом Илији, па дубоко верујем да је он једини у одсуству људи на овом страшном месту чува и штити. Хладноћа и изузетно јак ветар не дозвољавају нам да фотографишемо,а онима који то покушавају отказује техника од хладноће. Док без речи као неми, прилазимо улазу у цркву, уместо било ког живог дочекује нас само ћирилични натпис уклесан у мермеру изнад улазних врата "МОЈИМ ДИВ-ЈУНАЦИМА,КОЈИ СВОЈИМ ГРУДИМА ОТВОРИШЕ ВРАТА ОТАЏБИНЕ И ОСТАДОШЕ НА ЊЕНОМ ПРАГУ". То су речи краља Александра који је овде на вечној стражи и подигао ову спомен-цркву својим палим ратницима.Див јунацима који нису дочекали да их у отаџбини сачекаују мајке које нису пресвисле од туге и бола, верне супруге које су их мушки замениле радећи тешке послове на њивама и у виноградима као и синови и кћери од којих су многи били толико млади да их нису ни запамтили. Још пре уласка у унутрашњост хладне цркве,нека не само спољна већ и унутршња хладноћа обузима нам тела дрхтавицом,мозак није способан да правилно расуђује а сузе и да хоћете није могуће задржати јер саме падају..
А када смо коначно сви некако успели да уђемо у тај мали скучени простор испред крста уместо целивајуће иконе,наш сјајни Раде Кнежевић упалио је тамјан а потомци у рукама по једну свећу паљеницу. Неки наменски свом претку а многи од нас намењујући пред душе свих оних који овде падоше покошени дејством непријатеља који је баш са ове коте дејствовао као са неба по незаштићеним српским војницима без заклона Опет ме је из тог размишљања пренула тиха,достојанствена хорска молитва која је допирала из грла свих присутних "ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ". Да ли од наших збијених тела у малом простору,или од светлости свећа и мириса тамјана који овде сигурно свима мирише на мученичке војничке душе,учини ми се да се црква испунила неком чудном топлотом и спокојом. Као да се нико и не помера. Чиним то први али нечујно и са разлогом,да нашег најмлађег потомка и мезимицу целе ове групе 11-годишњу ЕЛЕНУ ПЕТРОВИЋ из Београда пропустим да приђе у угао мермерној урни у којој је дуго по његовој личној жељи почивало СРЦЕ РУДОЛФА АРЧИБАЛДА РАЈСА, швајцарског криминолога и великог пријатеља српског народа. Човека који је први свету документовано 1914.године презентовао нечувене размере суровости и злочина Аустроугарских војника и официра почињених према цивилном становништву, превасходно у Мачви и Подрињу а потом и осталим деловима србије кроз који су прошли. На жалост бугарски окупатори су током другог Светског рата оскрнавили урну а срце је из њега нетрагом нестало. Међутим,оно ће за нас србе,потомке тих див јунака заувек бити ту, баш онако како је то за живота прелазећи заједно са србима голготу Албаније,Солун и Солунски фронт, Рајс и желео. ДА КАДА УМРЕ ЊЕГОВО СРЦЕ ЗАУВЕК ПОЧИВА ТУ ПОРЕД СРПСКИХ ВОЈНИКА НА КАЈМАКЧАЛАНУ. Зато смо ловоров венац као и нашим јунацима са најдубљим пијететом и почашћу положили и испред његове урне...Можда док чучи поред Рајсове урне уплакано лице и тихи јецаји нашег генералног секретара Савеза госпође Милене Харамбашић говоре више од сваке написане речи. У цркви је све мање светлости,полако спуста се и први сумрак јесењег дана. Са леве стране улазних врата велика књига утисака и порука. Сви би желели понешто да упишу,али за то објективно нема времена. Већ неуобичајено дуго смо овде јер смо изгубили осећај о времену КАО ДА ЈЕ НА МОМЕНАТ СВЕ СТАЛО баш као што је и око 5000 наших славних предака овде стало и заувек остало, јуришајући да заузме и отвори КАПИЈУ СЛОБОДЕ према својој милој отаџбини Србији. Заборавили смо при том и да нас у аутобусима на паркингу код ски центра већ сатима чека наших 70 колега и колегиница који нису могли изаћи са нама НА КОТУ СЛАВЕ И СТРАДАЊА.
Изашао сам први из цркве иако сам имао велику жељу и потребу да се у име Азбуковачких потомака и у своје име упишем у књигу порука. Одустао сам свесно али истог момента и одлучио:
"чим мој унук Богдан, сада стар само две године и непуна два месеца буде порастао да може да путује на овако дуг пут,а ја под условом да ме Господ Бог поживи и будем здрав, довешћу га овде на Кајмакчалан у ову спомен-цркву. Тада ћу се пред њим уписати у књигу порука,тог дана га учланити у Удружење потомака ратника од 1912 до 1920.године и заветовати да као будући ПОТОМАК наших славом и чашћу овенчаних ПРЕДАКА настави пут очувања сећања на њих и њихова херојска дела из исполинске борбе за отаџбину и слободу".
И док мокре одеће али бар заштићен од ветра и хладноће у топлом џипу чекам излазак из цркве осталих, још увек не контролишем емоције и сузе које саме иду,возач џипа грк који изненађујуће добро говори и разуме српски пита ме: Сербо! Шта се десило,зашто плачеш? Ћутим и размишљам шта да му кажем а да ме колико толико разуме,јер сигуран сам да сузе неће разумети. Кажем му, да је све у реду,али да тешко подносим хладноћу и да дрхтим целим телом због влажне одеће. Видим да ме посматра гледајући у ретровизор и да га баш својим одговором нисам убедио. Није ме срамота што плачем,већ ме је срамота што га лажем, А онда му кажем "Брате ми срби и грци смо блиски братски народи и наши преци су много пропатили кроз историју. Долазим са подручја где су живели и одакле су се регрутовали војници чувене Дринске дивизије која је освајајући ову коту 2521.високу сада а тада је била 2525,метара изгубила овде 3500 својих војника и официра. И да сам то емотивно тешко поднео". Посматра ме и даље али сада он ћути. Мислим да ме је разумео али нисам сигуран да је емоцију схватио. Додајем и да сам у књизи порука прочитао једну од безброј која ме је посебно дирнула,а пише "....МИЛИ ЂЕДО,ТРАЖИО САМ ТЕ, АЛИ ТИ НИЈЕДНУ КОСТ НЕ ПРОНАЂО,НА ОВИМ ВРЛЕТИМА ГДЕ СУ ТЕ ЗАУСТАВИЛИ..". А да,да,океј разумео сам,убили ти деду,рече грк. Нисам га више слушао, ни чуо,а даље комуникације спасили су ме већ пристигли потомци и брзо укрцавање у џипове. Чека нас стрмо и помало ризично спуштање из облака низ 4 километра без пута преко стрмих и изрованих падина Кајмакчалана.
Док се спуштамо са више проклизавања него окретања точкова умирујем себе посматрајућу ровове и траншее и покушавам као историчар да сагледам значај и улогу ове најскупљом ценом плаћене победе српске војске,после оних славних победа са Цера и Колубаре из 1914.године.
А ЗНАМ,
да је у историји остало забележено да,освајање Кајмакчалана спада у најславније подвиге српске војске уопште. Падом коте тада 2525. и коначним пробијањем непријатељског фронта на српско-грчкој граници од планине Ниџе до реке Секулеве остварен је изузетно значајан успех,јер је тиме ослабљена бугарско-немачка одбрана на изузетно јакој и широкој топографској баријери битољског фронта, који је непријатељ дуго и систематски утврђивао и спремао за одбрану. Српска војска је освајањем тог дела противничких утврђених положаја,стекла солидан ослонац за даља офанзивна дејства. При том закорачили су на тло своје отаџбине,што се снажно одразило на морал војника и старешина. Успесима у Горничевској битци и на Кајмакчалану на најбољи начин демантовано је охоло и препотентно саопштење начелника штаба немачке врховне команде фелдмаршала Ериха фон Фалекенхајма из 1915.године које је гласило "пошто српска војска више не постоји,него постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине,где ће без хране и по зими наћи смрт,то су прекинуте даље операције и неће се издавати коминикеи са балканског ратишта". Због тога се ова битка са разлогом изједначава са великим победама у почетку рата 1914.године,јер је остварила обновњена и реорганизована српска војска после незапамћене голготе какву није доживела ни једна друга војска у целокупној светској ратној историји. Заувек ће остати у памћењу свим српским покољењима речи великог победоносног војводе Живојина Мишића "ОД БРЗИНЕ ПРОДИРАЊА ЗАВИСИ ЦЕО УСПЕХ ОФАНЗИВЕ....ЗАТО ТРЕБА ДРСКО ПРОДИРАТИ БЕЗ ПОЧИНКА,ДО КРАЈЊИХ МОГУЋНОСТИ ЉУДСКЕ И КОЊСКЕ СНАГЕ". При том присећам се и нешто раније изречених речи потпуковника Војислава Бумбаширевића,команданта 1.батаљона 9.пешадијског пука Шумадијске дивизије,приликом замене пушака на Крфу,марта 1916.године "У СРБИЈУ СЕ МОРА УЋИ,ПА МАКАР САМО ЈЕДАН СРПСКИ ВОЈНИК УШАО У ЊУ".
Е, потомци тих славних и непоновњивих српских див јунака имали су огромну жељу и осмелили су се, да и под оваквим екстремно лошим временским условима у отвореним џиповима без адекватне одеће и обуће,до коже покисли и мокри са огромним поносом и пијететом баш данас на дан пробоја и освајања Кајмакчалана изађу на ту страшну коту бола и поноса 2521.и поклоне се сенима својих предака заувек уписаних у светску историографију "КАО ДИВОВИ КОЈИ СУ СРУШИЛИ ГОЛИЈАТА".
Поштовани потомци ових дивова из историјске војне, зване Велики или Први светски рат,,дозволите ми да овај текст завршим са цитатом текста уклесаног на једну чесму на падинама Кајмакчалана,а он гласи:
"МИНУЋЕ ГОДИНЕ,ВЕКОВИ ЋЕ ПРОЋИ,АЛ ТЕБИ ЧЕСМИЦЕ,НЕЋЕ НИКО ДОЋИ.АЛ ДОЋИ ЋЕ СЕНИ ПАЛИХ ДРУГОВА. ДА СВОЈИМ ЖУБОРОМ,УРЛИКОМ ВУКОВА,ТРЕСКОМ ГРОМОВА,ОДЈЕКОМ ЛУГОВА ПЕВАЈУ СЛАВУ СРПСКИХ ПУКОВА" .
Ето, ми смо тачно 102.године након уласка тих српских пукова у бесмртност ДОШЛИ као што су долазили и долазиће хиљаде и хиљаде њихових потомака док постоје, и ма где били.
Стрмо и опасно спуштање је завршено. На паркингу смо а полако пада и ноћ. Поздрављамо се са возачима џипова грцима и улазимо у своје аутобусе. При том нико од оних који су нас сатима чекали на паркингу не каже ни једну,једину реч прекора а ни љутње. Дају нам своју топлу гардеробу да се пресвучемо и колико толико угрејемо. Аутобуси почињу ризично спуштање према грчко-македонској граници и савлађивање још једног успона на македонску планину Бабе, где нас у оквиру Националног парка Пелистер изнад Битоља и Пелагонијске долине на надморској висини од 1420 метара у касним ноћним сатима чека топли хотел "Молика".