Рано јутро 29.септембра 2018.године. Пети дан је како боравимо у Грчкој и четврти узастопни који започињемо са својим присуством и учешћем у државним комеморацијама поводом обележавања века од пробоја Солунског фронта и завршетка Великог рата. Данас је на реду централна комеморација у Солуну. Иако видно уморни од јучерашњег поподневног дугог и напорног путовања са Крфа до Паралије,јутрос смо сви по нашем захтеву врло рано на доручку јер чека нас пут до Солуна и закрчене улице у истом а ми ни случајно не желимо да закаснимо на комеморацију која већ у 10 часова почиње на нашем војничком гробљу. Расположење нам једино квари киша,киша и киша која упорно пада као последица великог невремена у Грчкој. Али то ником не пада ни на памет да помисли а камоли да изговори имајући при том у виду сазнања кроз какву голготу су прошли наши преци. Зато,о томе више ни речи!
Стижемо на време у Солун и пред капијом нашег војничког гробља на "Зејтилнлику" сусрећемо се са колегама из градског одбора удружења потомака из Пожаревца које предводи доајен овог удружења већ дужи низ година господин Славољу Стојадиновић "Регрут". А пред капијом на уласку као и увек чека нас и најсрдачније поздравља легендарни 91-годишњи чика Ђорђе Михајиловић већ 58 година чувар српског војничког гробља. Пролазимо кроз капију иза које је већ постројена почасна јединица и оркестар грчке војске који ће данас на свих 6 савезничкох гробаља интонирати и отпевати Грчку,нашу и химне Русије,Француске,Енглеске и Италије.
Као и пре пет година на обележавању 95-е годишњице пробоја Солунског фронта имам велику част да на челу колоне испред Удружења потомака ратника од 1912 до 1920. године носим нашу државну заставу. Чини ме то изузетно поносним,почаствованим и сретним као вероватно и мог драгог колегу из Вршца Спремо Николу који поред мене поносно носи заставу нашег удружења. Подилази ме нека блага језа док полако прилазимо и заузимамо протоколом предвиђена места за заставнике непосредно испред наше спомен костурнице окружене непрегледним алејама са хиљадама као снег белих крстова и стотинама већ пристиглих потомака тих славних српских војника див јунака који овде почивају у братској грчкој земљи. Из таквог размишљања и помешаних осећања пренуо ме је звук труба и тактови песме "Марш на Дрину" који се проламао из правца улазне капије. Трубачи у униформама војске Краљевине Србије уз већ поменуте тактове кроз масу пристиглих потомака прате према капели и спомен-костурници нашу званичну државну делегацију коју предводи лични изасланик председника државе господин Никола Селаковић заједно са министром одбарне Александром Вулином,државним секретаром министарства за борачка питања Негованом Станковићем, градоначелником Новог Сада Милошем Вучевићем, амасадором у Грчкој господином Душаном Спасојевићем,конзулом Синишом Павићем и високим официрима члановима делегације војске Србије. Наравно ту са њима и високи представници Владе Француске и грчког председника Женевијев Даријесек и Марија Коља Царуха, као и изасланик кралјице Велике Британије војвода од Кента.Одмах након њиховог заузимања почасних места међу бројним званицама дочекали смо почетак званичне државне комеморације. А она је започела интонирањем Грчке и наше химне а потом и парастосом који су одслужили грчки свештеници. Уследило је и протоколом предвиђено полагање венаца и одавање почасти од стране званичних делегација свих шест земаља савезница из Великог рата а затим и незваничниних делегација и појединаца из бројних удружења која негују традиције ослободилачких ратова Србије а превасходно из Балканских и Првог светског рата. Делегацију нашег Савеза предводио је председник Љубомир Марковић заједно са председником градског одбора потомака Београда Павлом Лучићем и председником општинске организације Пријепоље Вукосавом Томашевићем.
Након и последњег положеног венца обраћајући се присутнима у својству званичног изасланика председника Србије у свом врло емотивном али у исто време и одмереном државничком излагању господин Селаковић је послао поруку о пријатељству и миру за који се Србија залаже и између осталог је истакао:
"Пружена рука Србије стоји и данас као и 1918.године. Као и пре 100 година не желимо да имамо непријатеље већ да градимо пријатељства". При том Селаковић је подсетио да је српско војничко гробље у Солуну једно од најзначајнијих симбола српског националног бића,симбол страдања српског народа на почетку 20 века и да је оно једно од највећих српских светиња које Србија има јер на њему почива 7.441 српски јунак пао за слободу своје отаџбине. Он је додао да се за Први светски рат не каже без разлога да су то голгота и васкрс српског народа. Такође господин Селаковић прецизира да је званично Краљевина Србија у Великом рату изгубила 1.247.435 људи - 23 одсто становника, односно 61 одсто мушке популације између 18 и 50 година и додао да краја тим мукама не би било да није било саезника Француза,Грка,Британаца,Италијана и Руса. "Данас Србија више није сама,она води нову борбу - борбу за бољу будућност, за нашу децу и мир,а то је знак да ће у тој борби имати успеха" рекао је Селаковић. Такође подсетио је и на снагу српских бораца који су за 45 дана под страховитим борбама стигли од Солуна до Београда због чега се и данас као легенда препричавају речи француских официра да су српски војници били бржи од француске коњице која није стизала да их прати током победеносног пробоја у своју отаџбину Србију.
Још под утиском говора господина Селаковића и бројних честитки које је примао започео је кратак али врло ефектан сценски програм у коме су глумци Српског народног позоришта из Београда на простору испред спомен - костурнице доста верно и уверљиво дочарали моралну снагу српских војника и начин на који је дочекан пробој Солунског фронта и завршетак Великог рата. Уверљивост и ефектност глумачких рола наших сјајних уметника као да је и представнике страних делегација а камоли нас на моменат вратила у тај период од пре сто година. Морам признати да смо и због тога некако били поносни што смо Срби и што је ту на комеморацији све изгледало баш тако како је изгледало. Наравно био сам поносан и што се у шареноликој маси присутних члан удружења из Љубовије господин Видоје Аћимовић не одваја од заставе наше општинске организације "Браћа Рибникар" која се препознаје по својој специфичној изради и логоом спомен-костурнице са Мачковог камена који је добром делу присутних препознатљив и углавном је у кадру камермана али и многобројних фоторепортера. Уосталом господин Аћимовић се од ње не одваја још од поласка из Београда и она је са нама присутна на свим комемоацијама овде у Грчкој.
Одмах по завршетку комеморације на нашем војничком гробљу уследиле су и на преосталим војничким гробљима земаља савезница
Руском,Италијанском,Енглеском,Француском и на крају Грчком. Симболично започели смо на највећем и најмонументалнијем Српском а завршили на Грчком као земљи домаћину. При том протокол је углавном на свим био скоро исти кад се тиче делегација за полагање венаца и кратких парастоса од стране црквених великодостојника уз напомену да је културно уметнички програм био једино на нашем. Свакако треба напоменути и чињеницу да су на осталим гробљима те земље представљале само званичне државне и друге малобрајне делегације а да је нас из Србије углавном скоро сви из удружења потомока ратника било скоро хиљаду. Више него импресивно и то је слика која се понавља сваке године на обележавању пробоја Солунског фронта на овом савезничком војничком гробљу овде на "Зејтинлику".
Такође још једном смо у истом моменту осетили налет помешаних емоција бола и поноса. Јер још док смо завршавали званични део протокола комеморације на Грчком гробљу које је одмах поред нашег и руског са српског се зачула прво тихо а потом све јаче и јаче из стотина грла песма ТАМО ДАЛЕКО. Тешко је дочарати то стање и тела и духа,када се кожа јежи,грло стеже а сузе саме навиру на очи јер сте у исто време и тужни и сретни. Ипак је боље да и не покушавам да то опишем и дочарам читаоцима већ сваком Србину и родољубу а посебно потомцима оних чији преци су остали заувек да почивају ту у алејама гробља на "Зејтинлику" или у заједничкој спомен-крипти да бар једном у животу допутују и осете то што се само овде може осетити али никако и никаквим речима није могуће описати и другима дочарати.
И на крају користим прилику да се и на овај начин у име наше Општинске организације из Љубовије захвалим руководству Републичког одбора Савеза за указану велику част за заступљеност исте на комеморацијама у Солуну. Поред тога што сам имао ту част да на свих шест гробаља са заставницима земаља савезница поносно носим заставу наше државе Србије, у делегацији за полагање венца на грчком војничком гробљу поред председника Љубомира Марковића и Бошњак Мирка налазио се и наш горе већ поменути члан господин Видоје Аћимовић из Љубовије.
У међувремену утихнула је песма бола и поноса,државне делегације су већ напустиле "ЗЕЈТИНЛИК" а између непрегледних алеја са хиљадама потпуно идентичних белих крстова од камена допремљеног из отаџбине Србије,бројни потомци траже гробове својих предака, земљака или неких других само њима знаних и незнаних имена. И то је још једна од нестварних слика нераскидиве везе предака и потомака који овај Савез и нас његове чланове чини тако поносним на оно што радимо да нам јуначки преци живе заувек.
За то време ја одлазим у нашу обновљену спомен-костурницу и крипту да се и лично уверим и дивим оном што су градитељске руке ових дана урадиле овде на обнови и реконструкцији како би иста заблистала у пуном сјају не само за данашњу комеморацију већ и за свакодневни изглед достојан значаја који она има за српски народ и српску историју али и оних који овде почивају под сводима величанствене капеле и хладовини високих чемпреса пресађених из опет нашег монументалног манастира Хиландара са "Свете горе" односно планине Атоса. Па све је овде симболика и нераскидива веза грчко-српског братства и отаџбине Србије са овим читавим подземним градом у коме почива скоро 8000 див јунака и прерано окончане српске младости.
Иначе на нашу велику историјску несрећу и трагичну судбину држава Србија има више од 6000 ратних меморијала од тога 625 у укупно 43 државе света. Стравичан податак за једну географски површином и бројем становника релативно малу земљу на мапи света. Само за одржавање тих меморијала из буџета се годишње издваја око 50 милиона динара.
И ето након вишесатног времена проведеног овде на савезничком и нашем војничком гробљу и државним комеморацијама које су достојно биле организоване поздрављамо се са "нашим" чика Ђорђем који нас опет као и увек испраћа до капије на којој нас је и дочекао са топлим и очинским речима ПОЗДРАВИТЕ СРБИЈУ И НИКАДА НЕ ЗАБОРАВИТЕ ОВЕ ЈУНАКЕ КОЈИ ОВДЕ ПОЧИВАЈУ.
Пут нас даље води у посету храму Светог Димитрија и обиласку знаменитости Солуна,а већ сутра очекује нас нова државна комеморација на командном месту савезничке војске током пробоја Солунског фронта у месту Поликастро.