Подне је и септембарско сунце данас 27. подједнако без сенки просипа своје топле зраке како по непрегледној пучини Јонског мора које је остало доле испод нас тако и по крововима кућа и стрмим уским уличицама којим се без журбе полако пешице пењемо према центру села САН МАТИЈАС горе на врху брда.
Прилично је топло за ово доба године а и заставници са заставама на челу колоне млади потомци из Вршца Никола Спремо и Милосављевић Ненад форсирају бржи ход уз стрму падину коју старији потомци мало теже прате. А није нас ни мало јер се поред нас 100.прикључило још 50-ак потомака па се колона прилично отегла и делује као да нас је још више. При том није нам само топло због сунца које пржи,топло нам је и око срца јер нас мештани поздрављају махањем и све чешће чујемо оно СЕРБО,СЕРБО. Из кућа излазе и најстарији мештани машу нам и нуде свој традиционални УЗО а ми наравно узврћамо српском РАКИЈОМ ШЉИВОВИЦОМ. Опет онај неподељени осећај братске љубави и као да смо у нашој отаџбини. Иако се веч по четврти пут за последњих десет година пењем овим стрмим уличицама идући према бисти Јаниса Јанулиса,сваки пут прожимају ме иста осећања и размишљања. Боже како ли је то изгледала пре једног века када су овде пролазили наши славни преци из јуначке Дринске дивизије и како ли су тада изгледали сусрети мештана и наших војника. При том увек ми у ушима одзвањају речи кустоса господина Сарамандића које сам толико пута до сада чуо овде на Крфу ...."Да током боравка Дринске дивизије овде у Сан Матијасу ни једна грана маслине није сломљена. Ниједна смоква без одобрења није узбрана и да то и данас понављају потомци мештана Сан Матијаса који овде живе.." Кажу нам мештани да у знак сећања и пијетета према нашим славним Дринцима и дан данас не обарају стабла старих маслињака под којима је давне 1916.године њих 560 умрло од изнемоглости,исцрпљености и болести након АЛБАНСКЕ ГОЛГОТЕ. Једноставно пуштају да та столетна стабла сама скончају па их тек онда замењују новим, одавајући и на тај начин свој пијетет и сећање на те како то они кажу добре и поштене српске војнике.
У том размишљању и стижем на малени трг ту на врху села коме се сваки пут тако обрадујем као да долазим у мени најдраже родно место на периферији мог Ваљева. Исти непромењени крајолик. Лепа сеоска црква са поплочаним тргом а наспрам ње на његовом крају до камене ограде окружена зеленилом и наднетим канделабром спомен биста ЈАНИСА ЈАНУЛИСА подигнута 1989. године по пројекту академског вајара СЛОБОДАНА СТОЈАНОВИЋА са тако препознатљивим драгим ликом у шеширу са широким ободом који ратаре у пољима и маслињацима штити од јаког Јонског сунца. Биста коју је држава Србија подигла овде у центру села дивном и племенитом Јанису Јанулису у знак захвалности за оно што је учинио за српске војнике, а којој се ми потомци сваки пут враћамо са толико љубави не само на државним комеморацијама већ приликом сваког доласка на острво Крф. За нас је он наш ДОБРИ И ПЛЕМЕНИТИ ЧИКА ЈАНИС који ће заувек и подједнако као и наши славни преци живети у нашим срцима и сећањима . А кажу да сваки човек умире двапут и то: први пут када умирањем заврши овоземаљски живот и други пут када га забораве. Е Јанис Јанулис све док живе потомци наших славних ратника никада неће бити заборављен јер то је саставни део ЗАВЕТА наших старих ратника на којима почивају темељи постојања и деловања УДРУЖЕЊА ПОТОМАКА РАТНИКА СРБИЈЕ ОД 1912 ДО 1920.ГОДИНЕ.
А шта је то урадио мештанин САН МАТИЈАСА пре 102.године ЈАНИС ЈАНУЛИС?
Па већ првог дана по доласку и размештају Дринаца у село Агиос Матеос у његовој њиви ископано је 28 гробова за умрле војнике. Наредног дана када је дошао у своју њиву видно потрешен затеченим призором Јанис Јанулис обратио се српским официрима речима:
"ГОСПОДО ОФИЦИРИ,НА ОВОЈ ЊИВИ НА КОЈОЈ САМ СЕЈАО ЖИТО И ХРАНИО ОСТАЛЕ ЧЛАНОВЕ ПОРОДИЦЕ МОЖЕТЕ СЛОБОДНО ФОРМИРАТИ ГРОБЉЕ.ЊУ ЗАУВЕК ПОКЛАЊАМ УМРЛИМ СРПСКИМ ВОЈНИЦИМА". Поред тога из пијетета према сахрањеним српским војницима Јанис никада више ије обрађивао ову њиву а завештао је и своје потомке да је никада не обрађују и да заувек остане тако. Иако су земни остаци српских војника покопани -есхумирани из Јанисове њиве и похрањени у заједничку спомен гробницу - маузолеј на острву Виду, њива је остала и до дан данас спомен гробље са каменим спомеником подигнутим 1916.године и у међувремену засађеним чемпресима и подигнутом металном оградом на каменој подлози.
И ЗАТО ЈОШ ЈЕДНОМ И ЗАУВЕК У ИМЕ СРБА ХВАЛА ВЕЛИКИ И ПЛЕМЕНИТИ ЧИКА ЈАНИСЕ ЈАНУЛИСУ!
А сада државна комеморација.
Као и на претходне две од јутрос у Гувији и доле у Јанисовој њиви. Постројени у шпалир питомци Војне и Полицијске академије из Београда са обе стране између цркве и спомен бисте,високо подигнуте државне заставе Србије,Грчке и нашег САВЕЗА ПОТОМАКА као и делегације са ловоровим венцима и свежим цвећем спремним да га са дубоким пијететом и поштовањем положе пред спомен бисту. Кустос "Српске куће" Љубомир Сарамандић као и на претходне две комеморације најављује једну по једну делегацију које у тишини прилазе спомен бисти и спуштају венце. Чује се само лепршање застава а чланови делегација као да се по неком прећутном договору кога свакако није било труде да им се ни кораци од обуће не чују и не ремете узвишени мир и љубав која се показује према овом грчком добротвору и великом човеку свога времена.
А државне и војне делегације су потпуно идентичног састава као и у Гувији и на споменику Дринске дивизије. Нашу делегацију потомака уобичајено предводи председник Љубомир Марковић а у делегацији су овог пута две даме,госпође Даринка Трифовић песникиња из Београда и проф. Миљка Пиљчевић дугогодишња председница Градског одбора удружења потомака ратника од 1912 до 1920.године из Ужица и председник регионалног одбора за северо -западну Сбију. Наравно као и на претходне две комеморације између осталих ту је и делегација у којој се налази праунук војводе Живојина Мишића господин Ђорђе Стојанац. Међутим за разлику од претходне две комеморације овде је венац положила и изазвала посебан пијетет и поштовање делегација породице Јаниса Јанулиса коју је предводио његов унук ХРИСТОС. У његовим венама тече очигледно дедина крв и куца срце пуно љубави за српски народ као некада и његовог племенитог деде. Иначе Христос већ дуго година има сталне контакте са нашим удружењима и појединим градовима. Село Мачвански Прњавор је побратим са Агиос Матеосом, а Нишка општина Пантелеј је једној својој улици 2010.године дала назив Јаниса Јанулиса. У истој тој улици 2014.године Христос је у присуству градских челника и потомака ратника открио спомен плочу са именом свога деде Јаниса. Зато му је на крају протоколарног дела комеморације наш председник Марковић у име Републичког одбора Савеза потомака уручио СПОМЕНИЦУ САВЕЗА као знак сећања и признања на обележавање 100.годишњице пробоја Солунског фронта као и 102.годишњицу искрцавања српске војске на Крф и Дринске дивизије у његово село Сан Матијас или како ми то на српски преводимо Агиос Матеос. Такође сви очекујемо да ће Христос заједно са градоначелником Крфа господином Костасом Николазосом допутовати у Србију и 1.новембра како је то већ планирано заједно са челницима града Београда открити таблу са именом улице свога деде Јаниса која ће се налазити на Вождовцу код дома здрвља "Шумице".
Наравно да су сви желели фотографију испред спомен бисте Јанисове али и са његовим потомцима а посебно Христосом. ПС. Посебно сам био одушевљен мешавином његовог грчко-српског језика на коме ми је објаснио да одлично зна за Мачков Камен и изразио жељу да му дам ЗАСТАВУ НАШЕГ УДРУЖЕЊА ИЗ ЉУБОВИЈЕ на којој доминира спомен-костурница са Мачковог камена и коју је он носио све време док је стрпљиво позирао са свим онима који су желели да овековече овај незаборавни тренутак.
И овде као и у чемпресима окруженом споменику Дринске дивизије доле у њиви Јанулиса сви имамо жељу да останемо што дуже,али сатница утврђеног протокола за данас обавезује нас да чим пре кренемо јер нас чека пријем и посета у тзв. "СРПСКОЈ КУЋИ" - Музеју посвећеном боравку Срба на Крфу од 1916 до 1918.године и почасног конзулата државе Србије.
Низ стрме уличице у дугачкој колони спуштају се делегације и чланови удружења потомака пуних срца према подножју села где нас на паркингу чекају паркирани аутобуси. А ја, наравно као и код свих претходних долазака овде у село неизоставно и незаобилазно свраћам код породице своје колегинице полицајке припаднице МУП-а и чланице ИПА (Интернационалне полицијске асоцијације) Грчке чији сам и ја члан од давне 2003.године када сам уз помоћ грчких колега оснивао ИПА за полицију МУП-а тадашње државне заједнице Србије и Црне горе. А симболика овог пријатељства је управо у случајном познанству када сам у једној од посета Сан Матијасу пролазећи са потомцима према бисти Јаниса Јанулиса истим овим улицама позван од њеног оца да наздравимо УЗИЈЕМ и ШЉИВОВИЦОМ јер је у мојим рукама видео заставу Србије и са оним већ нама добро познатин ЕЛА,ЕЛА СЕРБО позвао ме у своју кућу. Тада ме је упознао са његовим укућанима међу којима и кћерком и ето испоставило се и мојом колегиницом. На жалост он више није међу живима јер је у међувремену умро и морам признати да ми јако,јако недостаје,баш као неко мој најрођенији. Посебно хвала и сјајном потомку мом пријатељу Милошу Ћирковићу из Лучана који нам је са својим добрим познавањем грчког језика омогућио лагану комуникацију приликом разговора, наздрављања и размене поклона у њиховој кући. И ту опет неизбежно застава наше Општинске организације потомака из Љубовије са логоом Мачковог камена за заједничку фотографију на растанку и братски загрљаји уз обострану жељу да се што пре у миру, срећи и љубави који гајимо и негујемо као и наша два братска народа што пре видимо.
И док се аутобус лагано спушта кроз непрегледне маслињаке према плаветнилу Јонског мора а потом прелепом обалом скоро нечујно клизи према граду Крфу у њему влада нека необична тишина. Сви смо под утиском свега доживљеног на данашње три комеморације а чини ми се посебно препуни емоција из Агиос Матеоса.
На крају сигуран сам у једно,многи од потомака који су данас све ово доживели и осетили по први пут,већ наредне године имаће неодољиву жељу да се овде поново врате и поведу неког свог или неког ко овде никада није био као што се и ми потомци који смо овде више пута били увек и поново годинама са несмањеном жељом враћамо.
И ТАКО ЋЕ БИТИ ЗАУВЕК. СВЕ ДОК ЈЕ КРФА ОСТРВА СРПСКОГ СПАСА И НАДЕ,КАО И ОБОСТРАНЕ ЉУБАВИ КРФЉАНА И СВИХ НАС ПОТОМАКА НАШИХ СЛАВНИХ ПРЕДАКА. С, БОЖИЈОМ ПОМОЋИ НЕКА ТАКО И БУДЕ. У ВЕКОВЕ ВЕКОВА - АМИН БОЖЕ ДАЈ