Други дан нашег боравка и ходочашћа по Крфу данас 27.септембра започињемо раним јутарњим одласком у луку ГУВИЈА где ће бити одржана прва од за данас планиране три државне комеморације. Бура на Јонском мору која је дувала током целе ноћи наставила се и јутрос жестоким ударима ветра али сунчани зраци и топлина коју сви осећамо у својим срцима греје нас док од нашег хотела који је врло близу у колони полако идемо према луци. Додатно греје нас и чини врло поносним и махање са балкона и заустављање појединих пролазника Крфљана и аплаудиање нашим заставама које се под ударима ветра лепршају на челу колоне. Заустављамо се повремено и испуњавамо жеље заинтересованим Грцима за заједничке фотографије које ће и нама и њима бити успомена на овај дивни дан када обележавамо 100.годишњицу завршетка Великог рата. Стижемо у луку где се испред спомен плоће већ налазе чланови удружења потомака нашег Савеза пристигли из још неких места и градова Србије али и студнети са наше војне и полицијске Академије и званичне делегације из Србије и са острва Крфа за полагање венаца. А након парастоса који је одслужио грчки свештеник венце су положили поред делегације домаћина и делегације Владе Републике Србије коју је предводио државни секретар из Министарства за борачка питања госп. Негован Станковић,Министарства одбране и Војске Србије и наравно наша делегација Савеза удружења потомака ратника од 1912 до 1920.године коју је предводио председник пуковник у пензији Љубомир Марковић
Иначе спомен плоча у некадашњој луци а данас на предивној плажи место Говино а ми га зовемо Гувија где се Српска војска искрцавала од Божића до Васкрса 1916.године свечано је откривена 1975.године. Открио је преживели Солунац Милан Гвозденовић,а пре пет година 1913.године у акцији "Стопама наших предака" коју је организовао лист Светосавско звонце,ово спомен обележје је освежено и обновљено. Тада су постављена и два јарбола са српском и грчком заставом као и пет тројезичних путоказа који са свих најближих праваца упућују и информишу пролазнике и намернике где се налази споменик.
И на крају превасходно због наших младих и генерација које долазе а да се никада не заборави да споменем неколико важнијих историјских података и то:
ПРВО
На захтев Енглеске српски војници који су прешли и преживели голготу Албаније настављају да пешаче још 200 км беспућем албанске обале од Драча до луке Валона јер наводно није безбедно пристајање савезничких бродова у лукама Драч и Медова због плитког мора и Аустроугарских подморница које контролишу северни Јадран. Међутим Италија која по споразуму од 10.маја 1915.године потписаног са Енглеском и Француском има главну команду над поморским операцијама на Јадранском мору забрањује да се српска војска приближи Валони ближе од 80 км и одбијају да упуте своје бродове за прихват и одреде за заштиту српске војске.
ТАДА
Тачније 16.децембра 1915.године регент АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ као врховни командант српске војске писмом се обраћа руском цару НИКОЛАЈУ другом и обавештава га да српској војсци прети најстрашнији свршетак,јер након језивог повлачења на приморје од обећане помоћи савезника за прихват српску војску није сачекало ништа 19.децембра руска влада обавестила "....да ће ставити у питање и сам Савез са западним савезним државама АНТАНТОМ и склопити сепартни мир са Немачком уколико се српска војска одмах не избави из Албаније..." 21.децембра Француска након ултиматума Русије доставља ДЕМАРШ италијанској влади у Риму којим тражи да се одобри привремени смештај српске војске код Валоне,што је италинска страна под притиском и прихватила
СЛЕДИ
6.јануара 1916.године први конвој од око 9000 а након тога и још 3000 наших војника међу којима више од половине тешких болесника укрцао се у ДРАЧУ и кренуо на север Африке у Тунис тачније место Бизерту где су се налазиле савезничке болнице.
Уследила је одмах реакција српске владе и регента Александра који је упутио протест савезницима и став да ни један српски војник више неће бити укрцан на бродове уколико се евакуација настави у Африку (удаљеност 600наутичких миља) јер је сигурн да се из ње никада победоносно неће моћи вратити у отаџбину под условом да заједно са њим сви умру на албанској обали. При том одбио је да и он лично буде евакуисан и упућен на операцију и лечење у Италију тачније град Бриндизи иако је био озбиљно болестан. При том нагласио је да ће се он укрцати на брод када буде видео да је и последњи српски војник укрцан.
А ОНДА
11.јануара 1916.године без упознавања и консултација са енглезима један одред француске војске јачине 1500 војника и са једном батеријом топова запоседа најближе грчко острво Крф у Јонском мору а у непосредној близини јадранске обале односно луке Валона. Тачније 6 Алпски ловачки пешадијски батаљон у 02,30 х упловио је у пристаниште луке Крф са 3 крстарице и угашеним светлима. Командант поручник фрегате Авиа са војском већ до 10,30 х запосео је све главне тачке у граду без икаквог пруженог отпора. Тек 4 дана након запоседања Крфа ставили су се под команду генерала Мондизера који није ни био обавештен о запоседању Крфа. Грчкој влади гарантовано је да се Крф запоседа привремено и да ће Грчке цивилне власти функционисати потпуно несметано у тада војно неутралној држави.
14.јануара 1916.године званично је обавештена српска влада да је Крф одабран као база за опоравак и реорганизацију српске војске. Е од тог момента ће ово митско и чаробно острво за нас СРБЕ ЗАУВЕК ПОСТАТИ И ОСТАТИ ОСТРВО СПАСА,НАДЕ И ПОНОСА.
И КОНАЧНО КРЕЋЕ
18.јануар 1916.године укрцавање првих српских војника на бродове и искрцавање у луци Говино или ГУВИЈА. Истог дана из Бриндизија стигао и искрцао се и председник Владе госп.Никола Пашић.
А ОД
18.јануара до 23.фебруара 1916.године укрцано је и евакуисано на острво Крф са тачно 43 савезничка брода укупно 113.050 војника и старешина и око 15.000 избеглица односно цивила. Са последњим транспортним бродом 23.фебруара укрцао се и регент Алексадар у пратњи генерала Петра Бојовића управо онако како је и обећао приликом ултимативног протеста упућеног савезницима. У области Валоне због оправданих потреба остало је 13068 људи и 10144 коња који су тек почетком априла такође евакуисани на Крф. И НА КРАЈУ ДА СЕ ЗНА
Италијани нису желели да дају своје бродове за евакуацију и транспорт под изговором да их немају довољно као и да ће бити инфицирани колером иако је није ни било. При том након запоседања Крфа од стране француза 11.1.1916.године запретили су да ће чак војно окупирати Крф иако је тада Грчка била војно неутрална земља.
РЕЗИМЕ
Током транспорта српске војске и цивила са Јадрана ангажовано је УКУПНО 81 транспортни брод са бруто тонажом БРТ 223000 тона,од чега 45 ИТАЛИЈАНСКИХ,25 ФРАНЦУСКИХ и 11 ЕНГЛЕСКИХ а који су обавили укупно 322 ПЛОВИДБЕ.
У обезбеђењу борбених конвоја учесствовали су:
4 бојна брода,183 крстарице,438 разарача,63 торпиљерке и 471 подморница или укупно 1169 ПЛОВИЛА (од тога 1/3 обезбедила је Италија). Евакуисано из Албаније на Крф укупно 147.591 особа од чега 135.591 војника и старешина,
Према званичним подацима током транспорта и евакуације савезничка флота изгубила је током обезбеђивања транспорта српске војске:
1 крстарицу,2 разарача,6 дифтера и 5 подморница а централне силе 2 разарача и 5 подморница. Погинуло је 18 и рањено 80 српских војника. При том посебно напомињем следеће:
ТОКОМ ЕВАКУАЦИЈЕ И ТРАНСПОРТА СРПСКЕ ВОЈСКЕ НА КРФ НИ ЈЕДАН ТРАНСПОРТНИ БРОД НИЈЕ ПОГОЂЕН НИТИ ПОТОПЉЕН.
А завршићу овај свој путописно историјски текст ноћас 27/28.септембра 2018.године у својој соби прелепог хотела ОМИРОС где смо одсели управо овде у ГУВИЈИ удаљени само неколико стотина метара од некадашње луке где су се искрцавали наши славни преци а данас 102.године након тога предивне плаже где се налази спомен обележје том догађају следећим речима.
Да су то пре тачно 102.године биле незаборавне ИСТОРИЈСКЕ ЛЕКЦИЈЕ о себичности великих сила које су дозволиле да српска савезничка војска овенчана славним победама из 1914.године и велики број избеглица из Србије пуна 3 месеца буду изложени најстрашнијим мукама услед глади,хладноће, болести и масакрирања у мочварама Јадранског приморја. Да мале државе ма колико им биле одане и корисне третирају само као пионе у њиховом међусобном разрачунавању и могу да жртвују и по цену биолошког нестанка читавог једног народа и државе. Али у исто време наш светли приер иако плаћен сувише високом ценом према политици великих и моћних сила сведочанство је о НЕПОКОЛЕБЉИВОЈ ВЕРНОСТИ СРПСКЕ ВОЈСКЕ ПРЕМА СВОЈОЈ ЗАСТАВИ И ОТАЏБИНИ АЛИ У ИСТО ВРЕМЕ И БЕЗГРАНИЧНОЈ ЉУБАВИ ПРЕМА СЛОБОДИ.
И зато ми њихови ПОТОМЦИ ма где били увек и са поносом можемо да кажемо да наши СЛАВНИ ПРЕЦИ,ДИВ ЈУНАЦИ СА ГОЛГОТСКИМ МУКАМА и ХЕРОЈСКИМ ДЕЛИМА никада неће бити заборављени док буде живео макар и један једини њихов ПОТОМАК.